U bogonadahnutom predanju Pravoslavne crkve postoji stepen duhovnog uzrastanja koji prevazilazi ljudsku logiku i svetovne pojmove o posvećenosti. Ovaj nivo se ne postiže lako, niti se traži iz slavoljublja, već iz duboke čežnje za Bogom i plamteće želje da se potpuno umre za svet i živi jedino za Hrista. To je Velika shima, čin koji Crkva s pravom naziva Veliki i Anđelski Obraz.
Monaštvo u Pravoslavlju predstavlja duhovni podvig i način života u kojem se čovek odriče sveta i sebe radi Carstva nebeskog. Postoje tri stepena monaštva: prvi je čin odevanja rase i kamilavke, zatim Mala shima, poznata i kao čin mandije, i najzad Velika shima – najviši stepen, koji je retko dostižan jer zahteva potpunu i bezuslovnu posvećenost Bogu.
Velika shima se ne dobija zvanjem ili starošću, već isključivo Božijom voljom i kroz duhovno prepoznavanje spremnosti. Ona predstavlja drugo krštenje, potpuno očišćenje od grehova i novo rađanje u Hristu, kada postriženi postaje „sin svetlosti“.
Čin postriženja u Veliku shimu je veličanstven bogoslužbeni događaj koji se obavlja po tipiku u okviru Božanstvene liturgije, nakon Malog vhoda. Noć uoči postriženja, odežde budućeg shimonaha unose se u oltar i polažu u podnožje Svete trpeze, gde ostaju celu noć kako bi bile osveštane. Ujutru, na jutrenju, peva se poseban kanon, ispunjen pokajanjem i iščekivanjem. Tada iguman ili episkop postavlja ista pitanja kao i pri Maloj shimi, dodajući izraz „dvostruko“, što ukazuje na „udvostručenje odricanja“ – odricanje od sveta, svoje volje i svega što je telesno.
Nastojatelj tada upućuje pouku, podsećajući da je shimonah od tog dana raspet i umrtvljen za svet, pozvan da ne misli više ni o čemu zemnom, već da svoju dušu vodi putem uzdržanja, očišćenja, molitvenog ćutanja i smirenja. Sve što je teško, tužno i bolno nosi u sebi radost koja dolazi od Boga.
Odeća koju prima velikoshimonah ima dubok duhovni značaj. On oblači posebnu shimonasku rasu, zatim veliki paraman – širok platneni pojas na kojem su izvezena značenja Hristovog stradanja. Na glavu mu se stavlja kukuljica sa analavom, duhovnim štitom koji simbolizuje šlem spasonosne nade i ćutljivo prebivanje u Bogu. Kukuljica, nalik monaškom klobuku, simbolizuje unutrašnju sabranost. Analav, koji pada preko grudi, podseća na dobrovoljna stradanja Hrista.
Nakon postriženja, shimonasi provode sedam dana u crkvi, obučeni u punu odeždu, što predstavlja vreme tihovanja, molitve i duhovne integracije novog života. Osmog dana, u posebnoj molitvi, skida im se kukuljica, što simbolizuje da se mogu uključiti u svakodnevni manastirski poredak.
Kada sveštenik primi Veliku shimu, on ne gubi pravo da služi Liturgiju, dok arhijerej, primajući Veliku shimu, postaje potpuno povučen u ćutanje i molitvu, kao anđeo u telu. Shimonasi su retki, a njihov život je skriven od očiju sveta, često u ćelijama gde caruju tišina i molitva. Oni ne traže da budu poznati, već se bore s pomislima i strastima, a njihovo ćutanje viče o večnosti.
U njima se ostvaruje ono najdublje što Pravoslavlje nudi – postaju bića koja su istinski van sveta, ali istovremeno najbliža svetu, jer svojim molitvama čuvaju svet. U Velikoj shimi, smrt nije kraj, već početak pravog života u Hristu, u večnosti.
Za nas koji živimo u buci i brzini svakodnevice, pomisao na takav život deluje nestvarno. Ipak, ta „nestvarnost“ shimonaskog postojanja pokazuje koliko je realna večnost i koliko smo pozvani da se, makar u srcu, oslonimo na tišinu u kojoj Bog govori. U vremenu kada se svet raspada pod teretom svojih strasti, jedan shimonah u molitvenom ćutanju može učiniti više za čovečanstvo nego svi zemaljski moćnici zajedno, svedočeći da večnost postoji i da Hristos nije legenda, već živi Bog. To je najuzvišenija istina.
