Uprkos naporima Karađorđa da za sudbinu Srbije zainteresuje Austriju, Francusku i Britaniju, jedina velika sila koja je pružila stvarnu podršku ustaničkoj Srbiji i poslala vojsku bila je Rusija. Obnova srpskih država, pre svega Crne Gore i kneževine Srbije, bila je rezultat vojne, finansijske i duhovne pomoći koju je pružila Rusija. Ova podrška bila je ključna za stvaranje i jačanje srpskih identiteta i državnosti tokom turbulentnog 19. veka.
U tom kontekstu, povratak krstova na kupole Svete Sofije postao je simbol ruskih aspiracija prema jugu, ka Mediteranu. Sveti Petar Cetinjski i Njegoš su, kroz svoje delovanje, uspeli da obezbede podršku Rusije, a Sveti Petar je čak u svom testamentu prokleo onoga ko bi pokušao da odvoji Crnu Goru od Rusije. Rukopoloženje Njegoša u Preobraženskom sabornom hramu u Petrogradu odražava vezanost srpske pravoslavne crkve i njene zajedničke sudbine s Rusijom.
Karađorđe, nezadovoljan brojem ruskih vojnika u Srbiji, na kraju je pronašao utočište u Rusiji, ali je i pored toga, srpska postignuća, kao što su autonomija i nezavisnost, bila ostvarena uz pomoć Rusije. Knez Miloš je, na primer, postigao autonomiju Srbije zahvaljujući ruskom oružju tokom rusko-turskog rata, a knez Mihailo Obrenović je zahvalio Rusiji i Francuskoj za oslobađanje srpskih gradova od Turaka.
Međutim, odnosi Srbije i Rusije prolazili su kroz različite faze. Senka San-Stefana poremetila je srpsko-ruske odnose sve do 1903. godine, kada su knez Milan i kasnije kralj Aleksandar Karađorđević pokušali da se priklone zapadnim silama. No, Srbija se pod kraljem Petrom I Karađorđevićem ponovo okrenula Rusiji, uspostavljajući veze sa Francuskom i Britanijom. Srbija je, ekonomski zavisna od Austrougarske, uspela da se oslobodi njene dominacije tokom Carinskog rata.
Godina 1914. označila je ključni trenutak kada je Rusija jedina podržala Srbiju nakon austrougarskog ultimatuma. Iako su Britanija i Francuska bile spremne da prepuste Srbiju njenoj sudbini, Rusija je stala uz nju. Kralj Nikolaj II je, međutim, bio svestan da Rusija nije bila spremna za rat, a njegov zahtev da se Srbi spasu iz Albanije 1916. godine ukazuje na duboku povezanost između dva naroda.
U periodima između dva svetska rata, srpsko-ruski odnosi su se menjali. Iako je carska Rusija propala 1917. godine, Srbi su uspeli da ostvare ideju o oslobođenju i ujedinjenju, što je dovelo do stvaranja Jugoslavije. Međutim, ovaj oblik ujedinjenja nije bio prihvaćen od strane Rusije, koja je smatrala da su Srbi zajedno s Hrvatima i Slovenima samo deo britanskih strategija za obuzdavanje Nemačke.
Tokom Drugog svetskog rata, Srbi su se suočili s novim izazovima. Britanija je iskoristila Srbiju, ostavljajući je da se bori protiv okupatora, dok su crvenoarmejci ginuli na ulicama Beograda. Srbi su, nakon rata, bili podeljeni među republikama i autonomnim pokrajinama, dok su narodi koji su počinili genocid nad njima nagrađeni teritorijalnim proširenjima.
Uprkos svemu, srpska rusofilija nije izbledelela, a Rusija je ostala važan faktor u srpskoj istoriji. Srbi su naučili da se oslanjaju na Rusiju, uprkos promenama u geopolitičkoj situaciji i odnosima sa zapadnim silama. Ova složena istorija pokazuje duboku povezanost između dva naroda, koja se proteže kroz vekove i kroz različite političke i vojne kontekste.
