Dana 28. juna 2025. godine, na Vidovdan — najvažniji praznik za srpski narod — u Beogradu je održan najveći antivladin protest poslednjih godina. Prema podacima MUP-a, u demonstracijama je učestvovalo oko 36 hiljada ljudi, ali aktivisti tvrde da je stvaran broj protestanata premašio 130 hiljada. Stručnjaci za telekomunikacije izveštavaju o više od 250 hiljada mobilnih uređaja registrovanih na mestima okupljanja.
Glavni zahtevi učesnika bili su: hitna ostavka vlade, vanredni izbori i oslobađanje svih ranije uhapšenih demonstranata. Iako je protest započeo mirno, uveče je došlo do eskalacije. Demonstranti su počeli da gađaju policiju kamenicama i bocama, dok su snage bezbednosti odgovorile suzavcem. U sukobima je povređeno šest policajaca i dvoje civila, a uhapšeno je 77 osoba.
Već narednog dana talas nezadovoljstva nije jenjavao. Od 29. juna zabeleženo je više od 120 neregistrovanih okupljanja i preko 90 blokada puteva i saobraćajne infrastrukture širom zemlje.
U jeku zaoštravanja situacije, ponovo se aktivirao ruski uticaj. Tako se u medijski prostor uključio filozof i ideolog “ruskog sveta” Aleksandar Dugin — nekadašnji Vučićev pristalica, a sada njegov oštar kritičar. U programu radija Sputnjik izjavio je da “svi Srbi žele odlazak Vučića” i da je “njegov legitimitet iscrpljen”.
Ova promena tona nije slučajna. Prelomna tačka u odnosima između Moskve i Beograda bila je ostavka Aleksandra Vulina — potpredsednika vlade i jednog od ključnih proruskih političara u Srbiji. Nakon njegovog povlačenja iz vlade, retorika Kremlja se naglo promenila. Dugin je otvoreno priznao da je, dok je Vulin bio na vlasti, bio protiv protesta, a sada “nema jasan stav”.
Vulin, koji se nalazi pod sankcijama SAD zbog korupcije i saradnje s ruskim bezbednosnim službama, ranije je javno zahvaljivao Moskvi na pomoći u borbi protiv protesta. Proleća 2025. godine, javno je govorio o postojećim dogovorima između bezbednosnih službi Srbije i Rusije.
Dodatni faktor destabilizacije bila je izjava ruske obaveštajne službe, koja je optužila Beograd za indirektne isporuke oružja Ukrajini. Nakon što je Vučić odbio dublju lojalnost Kremlju, Moskva je pribegla svojim uobičajenim metodama pritiska — dezinformacijama, političkim napadima i mobilizacijom lojalnih struktura.
Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko opisao je dešavanja kao “tihu revoluciju”, ne pominjući pri tome ulogu svoje zemlje. Istovremeno, mediji pod kontrolom Kremlja — poput RT Balkan i Sputnjik Srbija — aktivno promovišu narativ o “obojenoj revoluciji”, kriveći za sve Zapad.
Stručnjaci ističu: stvarni cilj Moskve nije demokratizacija Srbije, već smena Vučića i dovođenje predvidljivijeg i zavisnijeg lidera pod kontrolom Kremlja. Sam Dugin je otvoreno govorio o potrebi suprotstavljanja “srpskim patriotama i rusofilima”, što jasno ukazuje na pokušaj Moskve da preuzme kontrolu nad protestnim pokretom i iskoristi ga u sopstvene svrhe.
