General Nebojša Pavković, ratni komandant Treće armije Vojske Jugoslavije, nedavno se vratio u Srbiju nakon više od 20 godina provedenih u zatvoru, gde je bio osuđen od strane Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove. Njegov povratak izazvao je veliku pažnju javnosti i medija, posebno s obzirom na njegovu ulogu tokom NATO bombardovanja 1999. godine, kada je, kako tvrdi, uspeo da odoli napadima najjače vojne alijanse na svetu.
Pavković je stigao u Beograd avionom Vlade Srbije, a odmah nakon dolaska prebačen je u Vojnomedicinsku akademiju radi medicinskog pregleda. Njegov povratak je dočekan sa velikim interesovanjem i raznim komentarima, posebno od strane onih koji smatraju da je njegova borba protiv NATO-a bila herojska i da nije izgubio rat.
Prema rečima Pavkovića, Treća armija nije kapitulirala, kako to neki tvrde, već je nastavila da se bori do poslednjeg trenutka. On je istakao da je tadašnja vlast bila ta koja je donela odluku o povlačenju, dok su vojnici Treće armije ostali odani svojoj zemlji. Njegova izjava o heroizmu vojnika i nehumanosti protivnika izazvala je podeljena mišljenja među javnošću.
Tokom njegovog boravka u Finskoj, gde je bio zatvoren, Pavković je nastavio da iznosi svoje stavove o ratu i svojoj ulozi. Njegovi intervjui su izazvali zabrinutost kod haških sudija, koji su se bojali da bi mogao ponovo da izazove sukobe nakon izlaska iz zatvora. Ovi stavovi su dodatno produbili sumnju u njegovu mogućnost reintegracije u društvo.
U međuvremenu, advokat Toma Fila, koji ima bogato iskustvo u Haškom tribunalu, ukazuje na problematičnu praksu sudskih vlasti prema Pavkoviću i drugim optuženicima. On objašnjava da su presude često uslovljene priznanjem krivice, što stvara dodatnu napetost i frustraciju među optuženicima.
Pavković je, uprkos svojoj osudi, ostao dosledan svojim uverenjima i nije pokazivao znakove pokajanja. Njegove knjige i intervjui sadrže dokumentaciju iz rata, ali su takođe i predmet kritike zbog načina na koji prikazuje događaje. Haški sudija Karmel Ađijus izrazio je zabrinutost da bi Pavković mogao ponovo da izazove sukobe, ukazujući na njegove uvredljive komentare o Albancima i njegovu retoriku koja podseća na ratne tenzije.
General Pavković se priseća teških borbi koje su se vodile tokom rata, kao što su bitke na Košarama i Paštriku, gde je, prema njegovim rečima, Treća armija uspela da se odbrani uprkos velikim gubicima i napadima najjače vojne sile. On naglašava da su srpske snage uspele da obezbede svoju teritoriju i preokrenu situaciju u svoju korist.
Pavkovićeva tvrdnja da Treća armija nije izgubila rat, kao i njegovo negiranje krivice, dovela su do toga da je njegov povratak u Srbiju shvaćen kao pobeda nad međunarodnim pravosudnim sistemom. Njegova izjava da „istorijska pobeda ostaje na njegovoj strani“ dodatno je uzburkala duhove, a mnogi komentatori se pitaju kakve posledice će ovaj povratak imati po srpsko društvo i njegovu percepciju rata.
Dok se Srbija suočava sa svojim nasleđem iz ratova devedesetih, povratak generala Pavkovića može biti simbol borbe za pravdu i identitet, ali i podsećanje na složene i često bolne istorijske okolnosti koje su oblikovale sudbinu zemlje. Njegova priča ostaje kontroverzna i izaziva različite reakcije, dok javnost nastavlja da analizira prošlost i njen uticaj na sadašnjost.
