Javnost je bila zgrožena kada je nedavno objavljena vest, a zatim i snimak brutalnog nasilja nad Srpkinjom Dejanom Ćujić (22), koju je doživela 25. oktobra u kafiću u Beranama, gde je zaposlena. Ovaj incident uključuje tri ključna aktera: nasilnika, žrtvu i nemog posmatrača. Mnogi se pitaju kako je moguće da neko, u ovom slučaju muškarac, posmatra brutalno prebijanje devojke, ne pokušava da joj pomogne i na kraju beži.
Na snimku se jasno vidi nasilnik koji iz sve snage udara devojku u glavu, dok ona pada nepomično, a gost kafića, umesto da priteče u pomoć, jednostavno izlazi napolje. Ovakvo ponašanje izaziva šok kod javnosti, a psiholog Jovana Stojković je analizirala motivaciju nasilnika, kao i ponašanje posmatrača.
Stojković ističe da se incident odigrao u Beranama, maloj sredini gde svi poznaju jedni druge. „Postoje stereotipi i uverenja da se fizičko i seksualno nasilje u manjim mestima često normalizuje i zataškava,“ objašnjava ona. Psiholog pretpostavlja da je posmatrač poznavao nasilnika i da je zbog toga bio paralizovan strahom, misleći da bi se i sam mogao naći u opasnosti.
Kada je reč o zlostavljaču, Stojković ga opisuje kao osobu sa „klasičnom psihopatskom strukturom ličnosti,“ koja ne oseća empatiju ili grižu savesti. „Takvi ljudi često ne razmišljaju o posledicama svojih dela i mogu delovati šarmantno, dok u isto vreme imaju problema sa kontrolom impulsa,“ dodaje ona. U ovom slučaju, devojka nije kontaktirala nasilnika, već je on nju uporno progonio, što ga je dodatno isprovociralo.
Psiholog ističe da su ovakvi incidenti rezultat dubokih psihičkih problema, a ne samo trenutnog besa. „Ovaj čovek je došao da se osveti jer se oseća povređeno,“ objašnjava ona. Kada se ličnost dekompenzuje, dolazi do pomračenja uma, što može dovesti do brutalnog nasilja.
Osim žrtve, koja će verovatno doživeti posttraumatski stres, posmatrač će takođe nositi traume. „On će se stalno pitati da li je mogao nešto da uradi, i to može imati ozbiljne posledice po njegovo mentalno zdravlje,“ naglašava Stojković.
Veoma je važno razumeti da svako reaguje na nasilje na različite načine. Dok neki pozivaju pomoć, drugi se zaleđuju ili beže. Kod muškaraca, često prevladava instinkt da se udalje od opasnosti. Stojković smatra da je posmatrač verovatno bio pod socijalnim pritiskom i da je strah od nasilnika prevladao razum.
U ovom slučaju, nasilnička ponašanja su pokazatelj dubljih problema u društvu, gde se fizičko nasilje često normalizuje. „U manjim sredinama, ovakvi postupci se često previđaju ili čak opravdavaju,“ zaključuje Stojković.
Na kraju, ovaj incident nije samo tragedija za Dejaninu porodicu, već i upozorenje za društvo o ozbiljnosti problema nasilja i potrebama za boljim obukama i svesti o ovim pitanjima. Potrebno je raditi na obrazovanju i prevenciji nasilja, kako bi se osiguralo da se ovakvi incidenti ne ponavljaju. Svi smo odgovorni da reagujemo i pružimo podršku, kako žrtvama tako i onima koji su svedoci nasilja.
