Rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad Marina Kovačević ističe da programi u kazneno-popravnom sistemu Srbije, uz podršku Ministarstva pravde, imaju cilj da korekcijom ponašanja smanje kriminalitet, a ne da kažnjavaju. Kovačević naglašava da su promene moguće samo ukoliko postoji volja bivših osuđenika i vera u sebe.
Kovačević objašnjava da zatvor treba da bude mesto za rehabilitaciju, gde se kroz različite programe, od psiholoških do stručnih obuka, omogućava lakša reintegracija u društvo. „Nije ideja postignuće, nego proces koji traje“, kaže ona, dodajući da svako ima pravo na grešku, ali i priliku da je ispravi.
U Sremskoj Mitrovici, programi obuhvataju deficitarna zanimanja, poput potkivanja konja, koja su dobro plaćena. Kovačević naglašava da je važna ne samo obuka, već i emocionalna podrška, kako bi se bivši osuđenici osećali kao deo zajednice.
Dresura pasa je još jedan program koji se pokazao kao uspešan, jer ne samo da pruža mogućnost zapošljavanja, već i razvija odgovornost i emocionalnu stabilnost. Kovačević ističe da mnogi učesnici programa priznaju da je „lova bolja od kriminala“ i da ne žele da se vrate starim navikama.
Osim praktičnih veština, umetnički projekti su takođe deo rehabilitacije. Kovačević se osvrće na predstavu inspirisanu delima Fjodora Dostojevskog, koja je uključivala i osuđenike. Predstava je prikazana više puta u zatvorskim ustanovama, a finale je bilo pred publikom, što je simbolično vraćanje duga zajednici.
Kovačević takođe ukazuje na problem zlostavljanja u detinjstvu, koje može oblikovati kasnije nasilno ponašanje. Zlostavljana deca često postaju nasilnici, a društvo ih kažnjava umesto da se bavi uzrocima. U tom kontekstu, naglašava važnost programa kao što je „Njena priča“, koji se bavi nasiljem nad ženama kroz kreativno izražavanje.
Žene u zatvoru često su dvostruko stigmatizovane, a njihova dela su rezultat socioekonomskih i porodičnih faktora. Kovačević ističe da su programi obuke, poput pozorišta i fotografije, omogućili ženama da ponovo osete svoju vrednost i steknu samopouzdanje.
Postpenalni prihvat je ključan trenutak za bivše osuđenike, kada su najosetljiviji. Kovačević naglašava da društvo često ispoljava osude prema njima, što otežava reintegraciju. Inicijative koje pomažu u pronalaženju posla su od suštinskog značaja za sprečavanje povratka kriminalu.
Kovačević upoređuje srpski kazneno-popravni sistem sa američkim, ističući da su kaznene politike u SAD strože i manje orijentisane na rehabilitaciju. Navodi primer osuđenika iz zatvora San Kventin, koji je postao edukator, ali nikada neće izaći na slobodu zbog doživotne kazne bez prava na pomilovanje.
Na kraju, Kovačević zaključuje da je poštovanje ljudskih prava u Srbiji na višem nivou nego u SAD, gde društvo često ne ostavlja prostor za drugu šansu. „To je društvo koje je veoma strogo i često ne ostavlja prostor za drugu šansu“, naglašava Kovačević, ističući važnost pristupa rehabilitaciji i humanosti u sistemu.
