Ponekad se najdublje istine otkriju nenametljivo — u tišini manastirske porte, među ljudima koji se ne poznaju, ali dele istu nevolju. U takvim trenucima postane jasno da ono što nazivamo „našim“ i „tuđim“ često nema gotovo nikakvu težinu pred bolom koji traži lek, niti pred svetinjom koja pripada Bogu. Upravo takav prizor zabeležio je patrijarh Pavle dok je služio u Dečanima, ostavivši svedočanstvo koje je kasnije objavljeno u zborniku „Serbia i komentari 1993–1995“ Zadužbine Miloša Crnjanskog. U ovom zborniku čuvaju se misli, zapažanja i sećanja patrijarha Pavla koja osvetljavaju svu dubinu duhovnosti i međuljudskih odnosa.
U Dečane je dolazilo mnogo Šiptara, ponekad čak i u većem broju nego Srba, tražeći utehu i pomoć pred moštima Svetog Stefana Dečanskog. Patrijarh Pavle je svedočio jednom razgovoru u manastirskoj porti, kada je jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, upitao oca bolesnog deteta: „Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?“ Na to mu je otac bolesnog deteta odgovorio: „Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu, već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš.“ Ova jednostavna i snažna izjava ukazuje na to da svetac pripada svima koji traže utehu i pomoć, bez obzira na etničku pripadnost.
Ova situacija oslikava sudar predrasuda i svete tišine pred moštima Dečanskog Čudotvorca. Svetitelji ne pripadaju narodu, već Bogu, a pred Bogom, svako ko trpi bol ostavlja iza sebe sve političke, etničke i ljudske zidove. Bolesno dete, majka koja nosi svoju brigu i otac koji traži spas — to su jezici koje sveti razumeju bez ikakvog prevoda i bez potrebe za bilo kakvim posredovanjem. Snaga svedočanstva nije u tome što je izgovoreno gromoglasno, već u tome što je učinilo da se jedan čovek, makar na tren, suoči sa sopstvenim predrasudama. Svetac, kako nas podseća ovaj razgovor, ne brine o tome ko mu je „naš“, a ko „njihov“.
Patrijarh Pavle nas podseća na još jednu važnu poruku — blagodat ne poznaje narod, već srce koje traži isceljenje. U završnoj poruci, gotovo nečujnoj, on otkriva da pred svetinjom ostaje samo ono što je čisto, dok otpada sve što je u čoveku tesno i ograničeno. Ko traži blagoslov, već je na pragu Božjeg mira. Tamo gde čovek prilazi Bogu, granice prestaju da postoje. Ostaje samo put koji vodi ka isceljenju, bez obzira na ime, jezik ili narod.
Ovaj događaj iz Dečana osvetljava duboku istinu o ljudskoj patnji i potrazi za duhovnim isceljenjem koja prevazilazi sve razlike i sukobe. U svetu prepunom podela, ovakva svedočanstva nas podsećaju na univerzalnost ljudskog bola i potrebe za duhovnom podrškom. U svetu gde se često čuju glasovi mržnje i netrpeljivosti, priče poput ove pružaju nadu i inspirišu nas da prepoznamo zajedničko ljudsko dostojanstvo.
Društvene mreže su često podeljene između onih koji osuđuju i onih koji podržavaju različite stavove, ali arhimandrit Janjić naglašava da je molitva na više jezika deo vekovne tradicije Crkve, a ne politička poruka. On podseća na reči Psalma: „Sve što diše neka hvali Gospoda“. U tom duhu, mnoge žene širom Srbije svedoče o tome kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu, dok su svetinje padale i ljudi bežali sa Kosmeta.
Mati Fevronija, koja je ostala na Kosovu da spašava izbeglice i moli se neprestano, postala je simbol vere, snage i majčinske ljubavi. Njena posvećenost i hrabrost oslikavaju ono što je najvrednije u ljudskoj prirodi — sposobnost da pružimo podršku i pomoć drugima, bez obzira na to ko su oni ili odakle dolaze. U svetu koji se često čini podeljenim, ova svedočanstva podsećaju nas na važnost zajedništva, ljubavi i međusobnog razumevanja.
