U Beogradu je nedavno premijerno izvedena predstava „Beogradski trio“, dramska adaptacija epistolarnog romana reditelja Gorana Markovića. Ova produkcija, koju su zajedno realizovali Teatar „Anton Podbevšek“ iz Novog Mesta i „Cankarjev dom“ iz Ljubljane, uspeva da predstavi više narativnih tokova koji su vrlo uzbudljivo prikazani u romanu koji je poslužio kao inspiracija. Režiju je preuzeo Matjaž Berger, koji se oslanja na žanr (kvazi)dokumentarnog teatra, a većina informacija u predstavi se prenosi glasom sa strane, čime se prati epistolarnu formu originalnog dela.
Osnovna radnja predstave smeštena je u mračne godine Informbiroa, kada je Jugoslavija pod vođstvom Josipa Broza Tita bila u sukobu sa Staljinovim Sovjetskim Savezom. U tom kontekstu, britanski pisac Lorens Darel, poznat po delu „Aleksandrijski kvartet“, boravi u Beogradu kao ataše za kulturu britanske ambasade. U ovom periodu, mnogi ljudi, uključujući i one koji nisu bili krivi, završavali su u kazamatima na Golom otoku i Svetom Grguru. U središtu radnje predstave je tragična priča o ljubavi između Darela i učiteljice srpskog jezika Vere Tankosić, koja je u braku sa pukovnikom Ratkom Tankosićem. Ova veza se odvija u atmosferi straha i beznađa, a ljubav se javlja kao način da se prevaziđe tragika i gubitak koji prožima likove.
Predstava traje nešto više od dva sata, a svi akteri su stalno prisutni na sceni, ulazeći u radnju kada se njihovi sudbinski momenti odvijaju. Berger koristi različite tehnike, uključujući i fotografije koje se prikazuju na ekranima, kako bi obogatio narativ i stvorio utisak stalne ilustracije teksta. Ovaj pristup omogućava gledaocima da dožive ne samo dramsku, već i istorijsku dimenziju priče. Ipak, taj postupak može stvoriti utisak da pozorišna radnja gubi na snazi, jer se često naglašava više istorijski kontekst nego sama drama.
Reditelj Matjaž Berger uspeva da menja ritam pripovedanja i igra se sa stvarnim ličnostima i događajima, čime stvara utisak apokrifne naracije. Iako se čini da su elementi romanesknog pripovedanja prisutni, jasno je da je namera autora da predstavi ovu priču kao oblik scenskog storitelinga. U ovoj koncepciji, gledaoci su pozvani da razmišljaju o širem kontekstu, što predstavlja izazov za tradicionalne forme drame.
Lik Lorensa Darela u predstavi postaje simbol suprotnosti prema mraku informbirovskog vremena. Kao britanski ataše, Darel se suočava sa nadzorom ambasadora koji ga ne voli, što dodatno komplikuje njegov život u Beogradu. Ova situacija donosi elemente špijunskog romana, a Bergerov način pripovedanja dodaje slojeve napetosti i intrige. Monotonija u prepričavanju događaja razbija se kroz dinamične tekstualne intervencije, koje su posredovane glasom, čime se dodatno oslikava značaj savremenih medijskih vremena.
Predstava „Beogradski trio“ uspeva da spoji pozorišnu i istorijsku dimenziju, istovremeno oslikavajući ljudske sudbine u teškim vremenima. Iako se može argumentovati da je mogla imati više brehtovskih elemenata koji bi se odnosili na interakciju sa publikom, njena snaga leži u sposobnosti da prenese emocije i tragediju likova. Ova dramska adaptacija ne samo da osvetljava mračne strane prošlosti, već i poziva gledaoca da razmisli o prirodi ljubavi, gubitka i identiteta u svetu koji se menja.
Kroz ovu predstavu, Berger i Marković uspevaju da stvore delo koje je relevantno i danas, pozivajući nas da se suočimo sa sopstvenim izazovima i pitanjima koja su prožimala istoriju, a i dalje oblikuju naše sadašnjosti.
