U savremenom pozorištu u Srbiji, često se može primetiti razlika između nekadašnjih i današnjih predstava, kako u kvalitetu, tako i u temama koje se obrađuju. Iva Brešana, jedan od najistaknutijih dramatičara, ostavio je neizbrisiv trag svojim delima, naročito „Predstavom Hamleta u selu Mrduša Donja“. Ova predstava, premijerno izvedena sedamdesetih godina prošlog veka, postavila je temelje za mnoge kasnije analize i interpretacije, kako u pozorištu, tako i u društvu.
U to vreme, Brešan je uspeo da spoji elemente komedije i drame, stvarajući delo koje je bilo ne samo zabavno, već i duboko refleksivno. Njegova sposobnost da kritikuje društvo kroz humor omogućila je publici da se suoči sa realnostima svog okruženja, bez osećaja prekoravanja. „Hamlet u Mrduši Donjoj“ nije samo parodija na Šekspira, već i kritika lokalnih običaja i ljudske prirode.
Danas, međutim, pozorište se suočava sa izazovima koji su drugačiji od onih u prošlosti. Mnogi pozorištanci, neki od njih bez potrebne edukacije i iskustva, pokušavaju da stvore umetničke radove koji će privući pažnju publike. Umesto autentičnog stvaralaštva, često se oslanjaju na jeftine trikove i populizam kako bi obezbedili sredstva od države. Ova praksa ne samo da umanjuje kvalitet pozorišne umetnosti, već i dovodi do degradacije kulturnih vrednosti.
U tom kontekstu, važno je zapitati se šta je zapravo umetnost i kako je definišemo u savremenom društvu. Da li je to samo zabava ili postoji dublja svrha? Brešan je, kroz svoja dela, pokazao da umetnost može biti sredstvo za istraživanje ljudske prirode i društvenih normi. Njegova dela su poziv na razmišljanje i preispitivanje, što je nešto što se danas sve više gubi.
Pored toga, pojava „kulturnih prevaranata“ koji se koriste pozorištem kao sredstvom za ličnu dobit je još jedan problem s kojim se savremeno pozorište suočava. Ovi pojedinci često donose predstave koje su više fokusirane na profit nego na umetničku vrednost. Na taj način, publika gubi poverenje u pozorište kao instituciju koja bi trebala da pruža kvalitetne i inspirativne sadržaje.
U tom smislu, važno je podsticati mlade umetnike da stvaraju originalne i autentične radove, koji će odražavati stvarnost i izazove sa kojima se suočavamo danas. To može uključivati i nove forme pozorišta, kao što su interaktivne predstave ili korišćenje digitalnih tehnologija, koje mogu doprineti jačanju veze između izvođača i publike.
Ukoliko se ne preduzmu koraci da se pozorište vrati svojim osnovama, možemo se suočiti sa situacijom u kojoj će umetnost postati samo još jedan proizvod na tržištu, bez duše i svrhe. Zbog toga je važno da se svi učesnici u ovom procesu, od državnih institucija do samih umetnika, posvete očuvanju i unapređenju kulturnog nasleđa.
U zaključku, pozorište u Srbiji danas se suočava sa brojnim izazovima koji zahtevaju ozbiljnu analizu i promišljanje o budućnosti umetničke scene. Iva Brešan i njegova dela ostaju svetionik koji nas podseća na to koliko je važno da umetnost bude autentična, kritična i inspirativna. Samo tako možemo obezbediti da pozorište ostane prostor za refleksiju, razmišljanje i, najvažnije, za ljudsku povezanost. U svetu gde se često gubi suština, Brešanovo nasleđe nas podseća da pozorište može biti i treba da bude mnogo više od puke zabave.
