Ovo svedočenje o ratnom zločinu na Prijedorskoj cesti kod Svodne u Bosni i Hercegovini, koji se odigrao 8. avgusta 1995. godine, donosi Vida Galogaža, koja je na sudu ispričala o stravičnim događajima koji su joj promenili život. Njen suprug Rade i svekrva Marta poginuli su tokom napada, dok je ona sama ranjena. Tokom svog svedočenja, Vida nije mogla da zadrži suze dok se prisećala brutalnosti koje je preživela i scena koje će zauvek ostati u njenom sećanju.
Ovo suđenje se odvija u Beogradu, a optuženi su hrvatski vazduhoplovni oficiri Vladimir Mikac, Zdenko Radulj, Željko Jelenić i Danijel Borović. Oni su optuženi da su naredili napade na srpske civile koji su bežali iz svojih kuća pred hrvatskom vojskom. Vida Galogaža je opisala kako je 6. avgusta, misleći da će se za tri dana vratiti, krenula iz Slavskog polja sa svojom porodicom. U koloni su se nalazili njen muž Rade, svekrva Marta, dever Dušan, njegova žena Zorka i njihova deca.
Tokom putovanja, kolona je naišla na mrak u Žirovcu, gde su odlučili da prenoće. Iako su se čuli napadi sa strane, njihova vojska je štitila kolonu i govorila im da će biti sigurni kada uđu u Bosnu. Međutim, situacija se drastično promenila 8. avgusta kada su avioni počeli da napadaju kolonu izbeglica. Vida je opisala užas u kojem je živela, kako su avioni gađali njihov traktor i sve oko njih, dok je ona sa jetrvom Zorkom pokušavala da se sakrije ispod prikolice.
U svom svedočenju, Vida je navela da je njen muž Rade pogođen i da je krv tekla preko njegovog lica. Njena svekrva je ležala sa teškim povredama, dok je Mile Malobabić bio raznešen. Ovi trenuci su bili previše strašni da bi ih mogla zaboraviti. Nakon napada, pojavila se njihova vojska i spasila ih, odvezavši ih u bolnicu u Prijedor.
Pilot helikoptera Vojske Republike Srpske, Janko Kecman, svedočio je o napadu na kolonu izbeglica. On je rekao da je 7. avgusta 1995. godine leteo ka Gradišci kada je čuo o napadu na kolonu kod Bosanskog Petrovca. Kada je stigao na mesto napada, zatekao je kamion u plamenu i beli mercedes u kojem su bila dva ugljenisana tela. Kecman je istakao da su ljudi u koloni mislili da su sigurni kada su ušli u teritoriju Republike Srpske, ali su avioni umesto vojne tehnike gađali civile.
Vida je ispričala kako su se sklonili s puta zbog kiše, razapeli najlone i otišli do obližnje kuće da naprave kafu. U trenutku kada su se pojavili avioni, doživeli su stravičan napad. Njihova vojska je brzo reagovala, spasivši preživele i odvozeći ih u bolnicu. U bolnici su saznali da su njeni suprug i svekrva poginuli, a ona je izgubila volju za životom.
Na suđenju, Vida je također navela da su tokom napada pored civilne kolone prolazili tenkovi i vojni kamioni, ali su ti detalji izostavljeni iz prethodnih izjava. Tužilac je izrazio sumnju u njeno svedočenje, ali je sud do sada doneo odluku da ne preispituje njene reči. Za Vidu, svake godine u avgustu se ponovo otvaraju rane, jer se sećanja na njenog muža i svekrvu ne mogu izbrisati.
Ova svedočenja su svedočanstvo o strahotama rata, o gubicima i patnjama koje su mnogi preživeli. Žrtve i njihovi srodnici zaslužuju pravdu i istinu o onome što se dogodilo tokom tih mračnih dana.
