Đorđe Đorđević iz okoline Gornjeg Milanovca predstavlja svetlost tradicionalnog zanatstva u vremenu kada se mnogi stari poslovi gube pod pritiskom modernizacije. Njegova kovačka radionica nije samo mesto rada, već i simbol očuvanja veština koje su nekada bile temelj ekonomije, ali danas postaju sve ređe. Đorđe, s iskustvom koje se meri u decenijama, i dalje praktikuje zanat koji je nekada mogao obezbediti pristojan život, a sada se suočava s izazovima savremene tehnologije.
U njegovoj radionici, cene su neobične; nakovanj se plaća po kilogramu žive vage jagnjetine, a za klepanje motike se zahteva litar ljute rakije. Ovi detalji oslikavaju jedinstveni način na koji Đorđe i njegovi klijenti vrednuju njegov rad. Iako se čini da je kovački zanat u opadanju, Đorđe ostaje optimističan. On je spreman da, bez naknade, prenese svoje znanje na mlađe generacije, verujući da bi i oni mogli živeti od ovog zanata. Njegova spremnost da edukuje mlade je znak nade za budućnost kovačkog zanatstva.
„Najteže mi pada što u ovom poslu nemam naslednika. Drage volje bih naučio nekoliko omladinaca svim veštinama kovačkog zanata, od kog je nekad mogla da se zaradi direktorska plata. Sada je to manje, ali opet može da se živi pristojno. Ja sam kao kovač sagradio tri kuće i odškolovao sinove, pa bi i neko drugi sada radeći uz čekić i nakovanj mogao da izdržava porodicu. Iako je došlo vreme modernih tehnologija, potpisujem da za dobrog kovača uvek ima posla“, rekao je Đorđe.
Njegov rad se ne sastoji samo od kovanje metala, već i od umetnosti. Đorđe veruje da svaki deo koji napravi nosi deo njegove duše, a svaki alat ima svoju priču. Preciznost i posvećenost su ključni aspekti njegovog zanata, a sekira koju naoštri može trajati večno, što pokazuje njegovu predanost kvalitetu. Njegova supruga Radmila, koja mu je pružala podršku tokom svih ovih godina, često je provodila vreme s njim u radionici, pomažući mu i učeći osnovne veštine kovačkog zanata.
„Kad smo bili mladi, imala sam želju da kupimo stan i da u njemu živimo, čak smo bili podigli i kredit, ali Đole se samo odjednom predomislio jer se setio da u stanu nema gde da ‘čuka u gvožđe’ i onda smo počeli da zidamo kuću, gde je on jedan deo dvorišta osposobio za svoju radionicu. Naučio je i mene nekim osnovnim stvarima kovačkog zanata, pa sam mu često pomagala, znao je nekada da radi i celu noć“, seća se Radmila.
Đorđe se može pohvaliti da u svom životnom veku od 68 godina ima skoro 90 godina radnog staža. Prvu smenu odrađivao je u gornjomilanovačkim fabrikama, a drugu u svojoj kovačkoj radionici. Njegove ruke, iako umorne i garave od rada, nose čiste obraze i zaradu. Kroz svoj radni vek, Đorđe nije samo proizvodio alate i predmete, već je gradio svoj život i obezbeđivao porodicu.
U vremenu kada se zanatlije suočavaju s izazovima modernizacije i automatizacije, Đorđe Đorđević ostaje primer posvećenosti, tradicije i želje da prenese znanje na mlađe generacije. Njegova radionica je više od mesta rada; ona je svetionik nade za očuvanje starih zanata i vrednosti koje su nekada bile ključne za opstanak zajednice. Dok se svet menja, Đorđe i dalje kovačkim čekićem oblikuje budućnost, verujući da u svakom udarcu postoji potencijal za novi početak.
