U Oplaniću, malom selu blizu Kraljeva, kovački zanat se prenosi kroz generacije već dva veka. Slobodan Marković, njegov sin Marko i unuk Đorđe, svakog jutra započinju rad u staroj kovačnici, gde se čuju zvuci čekića i nakovnja. Ova tradicija, koja datira još od Markovog čukundede, nastavlja da živi kroz sedam generacija, a Markovići su ponosni na svoj rad i nasleđe.
Slobodan Marković, poznati kovač, ističe važnost porodične tradicije. Njegovi preci su postavili temelje zanata, a sada on i njegovi potomci nastavljaju da ga unapređuju. „U kovačnici je prvi započeo moj čukundeda Marko, pa njegov sin Nedeljko, zatim Nedeljkov sin Pavle, pa moj otac Đorđe, onda ja, moj sin Marko i unuk Đorđe,“ objašnjava Slobodan. On sa ponosom gleda na budućnost, nadajući se da će njegov praunuk Slobodan, koji u avgustu proslavlja prvi rođendan, jednog dana preuzeti kovački zanat.
Za Markoviće, kovački zanat nije samo posao, već i umetnost. Slobodanov sin Marko naglašava važnost pravilnog oblikovanja materijala kako bi alati bili funkcionalni. „Najvažnije je da se materijal dobro okali, da alati ne ostanu meki i savijaju se,“ ističe Marko, dodajući da je važno imati osećaj za iskivanje kako bi alatka bila urezna i udobna za korišćenje.
Đorđe, Slobodanov unuk, polako preuzima sve više odgovornosti u kovačnici. On se brine o prodaji proizvoda, što naziva „kovanjem komercijale“. Markovići prodaju svoje proizvode na vašarima, seoskim saborima, pijacama, ali i direktno iz svoje kuće. Njihov asortiman obuhvata razne alate kao što su satare, kosire, budake, motike, ašove, sekire, tesle, razna klešta, pa čak i potkivačke alatke, koje su danas retkost.
Kovačnica Markovića je mesto gde se ne samo kovački zanat prenosi, već i porodična tradicija i vrednosti. Kada se čekići i mehovi smire, oni razmišljaju o budućnosti. Njihova želja je da cela porodica ostane na okupu i da se zanat nastavi kroz generacije. „Ako se po jutru dan poznaje, naše kovačnice se ne treba brinuti za naslednika,“ zaključuje Slobodan sa osmehom.
Tradicija kovačkog zanata ima duboke korene u srpskoj kulturi, a porodica Marković je pravi primer kako se veštine i znanja mogu prenositi s kolena na koleno. U svetu u kojem se sve brže menja, ovakvi primeri su dragoceni, jer podsećaju na značaj očuvanja tradicija i zanata. Kovački zanat ne predstavlja samo fizički rad, već i vernost porodici, poštovanje prema precima i ljubav prema onome što se radi.
Markovići su predani svom zanatu i ponosni na svoje porodične vrednosti, a njihovo nasleđe će, uz trud i rad, nastaviti da živi. U vremenu kada se mnogi zanati gube, oni su svetla tačka koja inspiriše mlađe generacije da cene i čuvaju tradiciju. Njihova priča o kovačkom zanatu u Oplaniću nije samo priča o radu, već i o ljubavi, porodičnoj povezanosti i očuvanju vrednosti koje su oblikovale njihov identitet kroz vekove.
