Zoološki vrt nije bio samo posao za Vuka Bojovića, već njegov životni poziv. U teškim vremenima, kao što su devedesete, uspeo je da obezbedi hranu ne samo za ljude, već i za životinje. Deset godina nakon njegove smrti, prijatelji su se okupili na mestu gde je provodio najviše vremena – u „Vrtu dobre nade“ u Beogradu.

Akademik Dušan Kovačević je govorio o Vuku Bojoviću kao čoveku koji je ceo svoj život posvetio Zoološkom vrtu. Pričao je o tome kako je Vuk započeo svoju avanturu koja je rezultirala najlepšim delom grada. Dok su sedeli za stolom u kafiću između zebri i papagaja, Vukovi prijatelji se sećali njegove ljubavi prema pesmama i pisanju, kao i njegovog neverovatnog dara za vajarstvo.

Vuk Bojović je posthumno dobio ulicu u Jagodini i postao počasni građanin zbog svoje velike pomoći pri otvaranju zoološkog vrta „Tigar“. Uz to, u Muzeju voštanih figura u Jagodini se nalazi i figura posvećena njemu. Emir Kusturica se setio saradnje sa Vukom tokom snimanja filma „Podzemlje“ i opisao neobičan kasting koji su imali sa životinjama u zoo-vrtu.

Javnost pamti Vuka Bojovića po „poteri“ za šimpanzom Samijem krajem osamdesetih godina, kada je uspeo da ga vrati u kavez. Rođen je u Pljevljima, diplomirao i magistrirao vajarstvo, a kasnije postao direktor beogradskog zoo-vrta. Vuk Bojović je bio slobodni umetnik, profesor i autor nekoliko knjiga o pričama iz zoo-vrta. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu pored svog sina Nikole.

Deset godina nakon njegove smrti, prijatelji i porodica se sećaju Vuka Bojovića kao čoveka koji je celog svog života posvetio očuvanju i razvoju Zoološkog vrta. Njegova ljubav prema životinjama, umetnost i sposobnost da pomogne onima kojima je to bilo potrebno, ostavili su dubok trag u srcima svih koji su ga poznavali. Vuk Bojović će zauvek ostati upamćen kao neko ko je uneo veliku svetlost i lepotu u ovaj deo grada kroz svoj rad i posvećenost.