Prvi sastanak Odbora za mir u Vašingtonu pretvorio se u pravi šou kada je američki predsednik Donald Tramp izveo svoj „stend-ap“ nastup. Pored toga što je lomio jezik oko imena svetskih lidera, priznao je da je „hvatao“ Melaniju da ne padne sa pokretnih stepenica i javno iskazao razočaranje jer umesto Nobelove nagrade i „keša“ dobija samo norveško domaćinstvo sledećeg skupa. Tokom ovog događaja, Tramp se hvalio svojim mirotvornim „uspesima“, a u svemu tome spominje i Srbiju, iako se većina tih „uspeha“ zapravo ne može verifikovati.
Tramp je na ovom događaju, kao i tokom nedavne turneje po Aziji, ponosno istakao da je za vreme svog mandata uspeo da zaustavi čak osam ratova, tvrdeći da „rešava jedan rat mesečno“. Ipak, stručnjaci širom sveta su analizirali ove „istorijske uspehe“ i došli do zaključka da su mnoge od njegovih tvrdnji preuveličane ili netačne.
U vezi sa sukobom između Jermenije i Azerbejdžana koji je kulminirao u septembru 2023. godine, Tramp je smatrao da je potpisivanje mirovnog sporazuma u Beloj kući 8. avgusta njegovo „pravo dostignuće“. Iako su vođe obe zemlje nominovale Trampa za Nobelovu nagradu za mir, analitičari ističu da je do smirivanja tenzija došlo i zbog opadanja ruskog uticaja u regionu.
Kada je reč o Srbiji i tzv. Kosovu, Tramp se ponovo pohvalio svojim „uspehom“ u vezi sa tim pitanjem. Na sastanku je pozvao predstavnike Srbije i Kosova da ustanu, ali je zaboravio da su predstavnici Srbije uopšte odsutni iz Odbora za mir. Analitičari smatraju da Tramp koristi ovaj sukob kao deo svoje medijske kampanje kako bi se predstavio kao mirotvorac i povećao svoje šanse za Nobelovu nagradu.
U slučaju Tajlanda i Kambodže, sukobi su izbili zbog nasilja na granici, a Tramp je na društvenim mrežama zahtevao prekid vatre. Mirovni sporazum je potpisan nakon što je Tramp zapretio povlačenjem američkih carina, što ukazuje na njegov „transakcioni“ stil pregovaranja koji ne rešava osnovne uzroke sukoba.
Slična situacija se dogodila i između Izraela i Irana, gde su SAD bombardovale iranska nuklearna postrojenja, a Tramp je proglasio kraj rata, iako analitičari upozoravaju da su sukobi i dalje prisutni. U slučaju Izraela i Hamasa, Trampov plan od 20 tačaka doveo je do oslobađanja talaca, ali se i dalje postavlja pitanje koliko je to stvarno doprinelo miru u regionu.
U vezi sa sporom između Ruande i DR Konga, Tramp je hvalio svoj doprinos, iako pobunjenička grupa M23 nije učestvovala u pregovorima i ne smatra se obavezan dogovorom. Kod Indije i Pakistana, Trampove tvrdnje o miru nakon oružanog sukoba oko Kašmira su žestoko negirane od strane Indije, koja je istakla da su direktni pregovori bili jedini način za postizanje prekida vatre.
Tramp je takođe govorio o sporu između Egipta i Etiopije u vezi sa Velikom renesansnom branom, uprkos tome što su razgovori prekinuti. Njegove tvrdnje o američkom finansiranju izgradnje brane su demantovane od strane etiopskih zvaničnika.
Svi ovi „mirovni napori“ ukazuju na Trampovu opsesiju Nobelovom nagradom za mir. On je više puta naglasio koliko mu je ta nagrada uskraćena, upoređujući se sa svojim prethodnikom Barakom Obamom, koji je dobio nagradu bez značajnog doprinosa. U 2025. godini, Tramp je bio među kandidatima za Nobelovu nagradu, ali je ona otišla u ruke liderke venecuelanske opozicije, što je izazvalo bes u Beloj kući.
Norveški Nobelov komitet možda nije blagonaklon prema Trampu zbog njegovih politika povlačenja iz međunarodnih sporazuma i vođenja trgovinskih ratova. Zamenik lidera komiteta je naglasio da agresivne kampanje za dobijanje nagrade često imaju kontraefekat, što dodatno komplikuje Trampove šanse za dobijanje ovog prestižnog priznanja.
