Dok se u velikom delu sveta decembar vezuje za prazničnu atmosferu, porodična okupljanja i razmenu poklona, za milione ljudi 25. decembar prolazi kao sasvim običan datum. U nekim državama Božić nije priznat kao praznik, a negde je njegovo obeležavanje čak i strogo ograničeno ili zabranjeno. Razlozi za to najčešće su verski, politički ili kulturni.
U Severnoj Koreji, na primer, nema prostora za verske praznike, uključujući Božić. Državna ideologija ne dozvoljava religiju jer se smatra pretnjom apsolutnoj vlasti i kultu ličnosti koji se decenijama gradi oko porodice Kim. Svaki pokušaj javnog ili privatnog obeležavanja Božića može dovesti do ozbiljnih kazni, uključujući zatvor. Zvanični kalendar je ispunjen datumima vezanim za vođe i istoriju režima, dok su zapadni uticaji, pa i božićni običaji, potpuno potisnuti. Najznačajniji zimski datum u Severnoj Koreji je rođendan Kim Džong Ila, koji se obeležava sredinom decembra.
U Saudijskoj Arabiji, kao jednoj od najznačajnijih islamskih zemalja, Božić se ne uklapa u islamsku tradiciju. Tokom godina, javne proslave, dekoracije i simboli su bili zabranjeni. Međutim, u poslednje vreme primećuju se određeni znaci popuštanja zbog ekonomskih reformi i otvaranja zemlje turizmu. U nekim luksuznim hotelima i tržnim centrima mogu se videti diskretni sezonski ukrasi, ali bez jasnih verskih obeležja. Ipak, to su izuzeci, dok su glavni i jedini pravi praznici i dalje islamski – Eid al-Fitr i Eid al-Adha.
Brunej primenjuje strogu verziju šerijatskog prava koja strogo reguliše javni prostor. Iako nemuslimani mogu obeležavati Božić u privatnosti, svaka javna manifestacija koja bi mogla uticati na muslimansko stanovništvo smatra se neprihvatljivom. To znači da su božićna drvca, svetlosne dekoracije, jaslice, pa čak i nošenje kape Deda Mraza u javnosti kažnjivi. Vlasti su više puta upozoravale građane i kompanije da se uzdrže od javnih čestitki i reklama vezanih za Božić, zbog čega se ovaj praznik u Bruneju gotovo u potpunosti svodi na zatvorene krugove nemuslimanskih zajednica.
Somalija, zemlja sa pretežno muslimanskim stanovništvom i nestabilnom bezbednosnom situacijom, potpuno je zabranila Božić. Odluka vlasti zasniva se na verskim razlozima, ali i na proceni da bi javno obeležavanje hrišćanskog praznika moglo izazvati nemire i reakcije ekstremističkih grupa. Zabranjeni su javni ukrasi, bogosluženja, pa čak i izgovaranje čestitki poput „Srećan Božić“. Fokus je isključivo na islamskim praznicima, a svako javno isticanje druge vere se smatra narušavanjem društvenog poretka.
U Tadžikistanu, Božić formalno ne zabranjuje, ali vlasti otvoreno obeshrabruju njegovo obeležavanje. Ovakav stav deo je šire politike ograničavanja stranih kulturnih uticaja i jačanja nacionalnog identiteta. Škole i preduzeća često dobijaju preporuke da ne postavljaju praznične ukrase i ne organizuju proslave, a prodaja jelki i božićne dekoracije povremeno se ograničava. Cilj nije zabrana privatne vere, već sprečavanje javnog širenja običaja koji se smatraju uvezenim. Umesto toga, država snažno promoviše tradicionalne praznike, poput Navruza, persijske Nove godine, koja ima centralno mesto u kulturnom identitetu zemlje.
U svetu postoji mnogo različitih pristupa Božiću, u zavisnosti od političkih, verskih i kulturnih okolnosti. Dok jedni slave s radošću, drugi se suočavaju s zabranama i ograničenjima koja utiču na njihov način obeležavanja ovog praznika. U mnogim slučajevima, Božić postaje simbol šireg kulturnog sukoba između tradicionalnih vrednosti i modernih uticaja, a njegovo obeležavanje može biti odraz dubljih društvenih i političkih tenzija.
