Veze bi trebalo da budu prostor sigurnosti, ali često se dešava da ljudi ulaze u odnose sa ranijim strahovima. Ovaj fenomen, poznat kao hipervigilnost, podrazumeva neprekidno praćenje raspoloženja partnera kako bi se izbegle neprijatnosti. Prema dr Nikol LePeri, holističkoj psihološkinji, ovo ponašanje često je posledica emocionalnih trauma ili zlostavljanja iz prošlosti. Ljudi sa hipervigilnošću često se osećaju nesigurno i stalno analiziraju situacije, što može narušiti kvalitet veze.
Hipervigilnost se manifestuje na nekoliko načina. Prvo, osobe sa ovakvim obrascem ponašanja često preuveličavaju objašnjenja. Na primer, mogu se izvinjavati više puta ili objašnjavati razloge zbog kojih nisu nešto uradile, verujući da će na taj način smanjiti anksioznost i izbeći partnerovo osuđivanje. Ovo preterano objašnjavanje može doći iz dubokog osećaja nesigurnosti i straha od pogrešnog tumačenja njihovih namera.
Drugo, hipervigilantne osobe često preuzimaju odgovornost za stvari koje nisu njihove krivice. One opravdavaju ponašanje partnera, nadajući se da će tako održati mir u vezi. Međutim, ovakvo ponašanje može narušiti ravnotežu odnosa, jer partner možda nije svestan njihove unutrašnje borbe i anksioznosti.
Treće, takve osobe neprestano prate emocije svojih partnera, postavljajući pitanja poput „Jesi li ljut na mene?“. Ova potreba za osluškivanjem raspoloženja može ih naterati da potiskuju sopstvene emocije i potrebe, što dugoročno vodi do emocionalne iscrpljenosti. Istraživanja pokazuju da ljudi sa visokim nivoom emotivne nesigurnosti razvijaju preteranu osetljivost na znake nelagodnosti kod drugih.
Četvrto, hipervigilantne osobe često traže konstantnu potvrdu i odobravanje od partnera. Čak i kada partner jasno izrazi da je sve u redu, oni će postavljati dodatna pitanja i tražiti nove načine da se uvere u stabilnost veze. Ova potreba za uveravanjem može iscrpeti partnera i stvoriti začarani krug, gde što više potvrda dobijaju, to im je više potrebno.
Peta manifestacija hipervigilnosti može biti opsesija mislima da je partner ljut na njih. Bez obzira na racionalne argumente, unutrašnji glas im kaže da su nešto pogrešili, što ih tera da preterano ugađaju i ponavljaju pitanja. Ove misli često potiču iz detinjstva, gde su posmatrali nestabilne odnose ili doživeli nedostatak poverenja.
Hipervigilnost može biti iscrpljujuća i emocionalno i fizički, a često se javlja kod ljudi koji nisu imali stabilne odnose ranije, potiskuju sopstvene potrebe ili imaju problem sa poverenjem. Osobe koje nose neprepoznate traume iz prošlih veza takođe su sklonije ovakvom ponašanju.
Prvi korak ka prevazilaženju hipervigilnosti je prepoznavanje obrasca ponašanja. Neuroscience istraživanja pokazuju da su negativne misli često reakcija na stare strahove, a ne na trenutačno ponašanje partnera. Vežbe poput mindfulness-a, vežbi disanja i terapije mogu pomoći u izgradnji emocionalne sigurnosti. Takođe, postavljanje zdravih granica i učenje izražavanja sopstvenih potreba su ključni za prevazilaženje hipervigilnosti.
Veza bi trebala biti mesto gde se osećamo smireno i voljeno. Ako prepoznajete ove obrasce kod sebe, znajte da niste sami i da postoje načini da se izgradite emocionalnu sigurnost i zdraviji odnos. Kroz rad na sebi i otvorenu komunikaciju sa partnerom, moguće je stvoriti odnos u kojem će oboje partnera biti srećniji i ispunjeniji.
