Pet godina je prošlo od potpisivanja Vašingtonskog sporazuma između Beograda i Prištine, koji je formalno imao za cilj normalizaciju ekonomskih odnosa između dve strane. Sporazum, koji je sadržao 16 stavki, bio je više fokusiran na ekonomska pitanja nego na politička, a neki njeni delovi su bili vremenski ograničeni na samo godinu dana. Odlaskom Donalda Trampa sa mesta predsednika Sjedinjenih Američkih Država, sporazum je praktično izgubio svoju snagu i prestao da funkcioniše.
U emisiji „Blic uživo“ na Blic TV, povodom petogodišnjice sporazuma, postavljena su ključna pitanja: Da li je Vašingtonski sporazum mogao da reši sukob između Beograda i Prištine? Da li postoji mogućnost da se na osnovu ovog sporazuma izradi nova verzija, tzv. Vašingtonski sporazum 2.0? I na kraju, da li je Tramp, kako je to on sam tvrdio, sprečio izbijanje rata između Beograda i Prištine?
Milovan Drecun, predsednik skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, i politikolog Ognjen Gogić diskutovali su o ovim pitanjima i trenutnom stanju na Kosovu i Metohiji. Drecun je naglasio da je Vašingtonski sporazum, iako je imao svoj značaj, u velikoj meri ostao neostvaren. Prema njegovim rečima, bez političke volje i stvarne posvećenosti obe strane, ekonomski aspekti sporazuma nisu mogli da dovedu do suštinskih promena.
Gogić je dodao da je sporazum u suštini bio pokušaj da se prevaziđu dugogodišnji problemi, ali da su se mnogi od tih problema pokazali kao preveliki izazov za brzu i efikasnu implementaciju. On je ukazao na to da su neki delovi sporazuma, posebno oni koji su bili vremenski ograničeni, brzo postali irelevantni, ostavljajući prostor za dalje nesuglasice i tenzije.
U međuvremenu, situacija na terenu ostaje složena. Na Kosovu i Metohiji, etnički sukobi i tenzije između Srba i Albanaca i dalje su prisutni, a politički dijalog između Beograda i Prištine je stagnirao. Drecun je ukazao na to da je važno nastaviti razgovore i tražiti nova rešenja koja bi mogla da doprinesu stabilnosti u regionu.
Gogić je dodao da bi nova verzija sporazuma mogla da bude moguća samo uz snažnu podršku međunarodne zajednice, ali i uz spremnost obe strane da preuzmu odgovornost i reše otvorena pitanja. On je naglasio da bez jasnog okvira i definisanih ciljeva, bilo kakav novi sporazum bi mogao da se suoči sa istim izazovima kao i prethodni.
Dok se razmatra budućnost dijaloga Beograd-Priština, mnogi analitičari smatraju da je potrebna sveobuhvatna strategija koja bi se fokusirala ne samo na ekonomske aspekte, već i na politička i društvena pitanja koja su ključna za postizanje trajnog mira. U tom smislu, Vašingtonski sporazum bi mogao poslužiti kao osnova za izradu novog plana, ali samo ako se pristupi sa jasnim ciljevima i uz stvarnu posvećenost svih strana.
U zaključku, pet godina nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, jasno je da su pred Beogradom i Prištinom i dalje veliki izazovi. Postavlja se pitanje da li će biti volje i sposobnosti da se prevaziđu istorijske tenzije i izgrade stabilniji odnosi. U tom procesu, međunarodna zajednica ima ključnu ulogu, ali konačna rešenja moraju doći iznutra, kroz dijalog i saradnju između samih strana.
