Srpsko pravosuđe se suočava sa ozbiljnim kritikama zbog svoje efikasnosti u rešavanju slučajeva vezanih za seksualno zlostavljanje, posebno u svetlu nedavne smrti Miroslava Mike Aleksića, koji je bio optužen za silovanje i seksualno zlostavljanje sedam učenica. Njegova smrt se dogodila tačno pet godina nakon što je „Blic“ objavio potresnu ispovest glumice Milene Radulović, koja je otvorila temu seksualnog nasilja u srpskom društvu i pokrenula talas hrabrosti među žrtvama da progovore.
Nažalost, pet godina kasnije, učinak pravosuđa izgleda porazno. Tokom ovog perioda, srpsko pravosuđe je pokazalo efikasnost, ali ne u slučajevima koji su se odnosili na žrtve, već u postupcima koje je Aleksić pokrenuo protiv medija. Aleksić je podneo čak 18 tužbi protiv „Blica“, od kojih je 11 bilo parničnih, a sedam krivičnih. Sve krivične tužbe je izgubio, dok je od 11 parničnih, pet presuđeno u njegovu korist. Ovo ukazuje na prioritet koji je pravosudni sistem postavio, gde je osudio medije, a ne zlostavljača.
U suštini, posle pet godina i 19 suđenja, jedini osuđeni u celom ovom slučaju ostaje „Blic“. Ova situacija šalje jasnu poruku budućim zlostavljačima da je pravda spora, žrtvama da je nedostižna, a medijima da se kazne brzo donose, ali samo njima. Ova nepravda dodatno komplikuje već tešku situaciju žrtava koje često pate od stida, straha i sumnje u pravosudni sistem.
Svedočenja Milene Radulović i Ive Ilinčić osvetlila su nepravdu i strah koji su proživljavale, a njihove reči su duboko odjeknule u društvu. Iako je pravosudni sistem razočarao, hrabrost ovih žena zaustavila je mnoge nasilne prakse koje su se desile u „školi glume“ tokom prethodnih decenija. Njihova istina je postala nešto što pravosudni sistem nije mogao ignorisati, uprkos njegovim neefikasnostima.
Ova situacija takođe naglašava potrebu za reformom pravosudnog sistema, kako bi se obezbedila pravda za žrtve seksualnog nasilja i kako bi se osiguralo da se slični slučajevi ne ponavljaju. Potrebna su jasna pravila i smernice koje će omogućiti brže i efikasnije rešavanje ovakvih slučajeva. Pored toga, javna svest o ovim temama mora se povećati, kako bi se stvorilo okruženje u kojem će žrtve osećati podršku da progovore.
Uloga medija u ovim slučajevima je takođe ključna. „Blic“ je svojim izveštavanjem pomogao da se otkriju zlostavljači i pruži podrška žrtvama. Međutim, suočavanje sa pravnim posledicama za izveštavanje o ovakvim temama može zastrašiti novinare i ograničiti slobodu medija. Važno je da se mediji ne plaše da izveštavaju o ovim pitanjima, jer to može biti ključno za otkrivanje istine i pružanje pravde.
U zaključku, iako je pravosudni sistem pokazao ozbiljne slabosti u rešavanju slučajeva seksualnog zlostavljanja, hrabrost žrtava kao što su Milena Radulović i Iva Ilinčić je pokrenula važnu diskusiju o nasilju i pravdi u Srbiji. Njihova priča je podstakla promene u javnom mnjenju i otvorila vrata za buduće žrtve da progovore. Iako pravda možda nije brza, istina je postala neizbežna, i to je možda najvažnija lekcija koju možemo izvući iz ovog tragičnog slučaja.
