Iako se odlazak u penziju formalno smatra završetkom radnog veka, u Srbiji se situacija često drugačije percipira. Za mnoge penzionere, promjena statusa ne znači povlačenje sa tržišta rada. Prema podacima Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, oko 2,5% penzionera nastavlja da radi. Iako ovaj procenat deluje skromno, iza njega se krije raznolika struktura ljudi koji iz različitih razloga odlučuju da ostanu aktivni.
Posebno je izražen trend među stručnjacima u deficitarnim zanimanjima, kao što su vozači, lekari i trgovci, kao i bivšim preduzetnicima koji ne odustaju od poslovnih aktivnosti ni nakon penzionisanja. Ove kategorije radnika često se suočavaju sa izazovima u pronalaženju adekvatne penzije, zbog nižih uplata doprinosa tokom radnog staža.
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju predviđa pravila o ponovnom zapošljavanju penzionera. Svaki korisnik penzije koji se ponovo prijavi na obavezno osiguranje, bilo kao zaposleni ili kao preduzetnik, dužan je da plaća doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ova stopa iznosi 24% i obračunava se na osnovicu osiguranja, bez ikakvog umanjenja zbog statusa penzionera.
Advokat Nevena Petrović ukazuje na to da, iako se ova obaveza može činiti kao dodatno opterećenje, ona ima i svoje prednosti. Penzioneri koji se ponovo uključe u sistem osiguranja mogu nakon prestanka tog osiguranja zatražiti ponovno određivanje penzije. Ukoliko dodatni radni staž traje najmanje godinu dana, mogu ostvariti povoljniji iznos penzije. Međutim, ova mogućnost nije dostupna svima; pravo na ponovno određivanje penzije imaju samo korisnici starosne penzije, dok oni koji su penzionisani prevremeno nemaju tu opciju, što stvara dodatne razlike među penzionerima.
Za preduzetnike, zakon omogućava penzionerima koji su otišli u redovnu starosnu penziju da osnuju preduzetničku radnju ili društvo sa ograničenom odgovornošću. Međutim, u sopstvenom preduzeću ne smeju biti zaposleni. Ukoliko se odluče za preduzetničku radnju, penzioneri će plaćati porez i doprinos za penzijsko osiguranje, a visina obaveza će zavisiti od toga da li su u paušalnom sistemu ili vode poslovne knjige.
Ovaj model je često najpovoljniji za penzionere, jer u tom slučaju ne plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje niti za nezaposlenost. Penzioner ne može ostvariti pravo na novčanu naknadu za nezaposlenost čak i ako dođe do zatvaranja firme, pa se ti doprinosi smatraju suvišnim opterećenjem.
S druge strane, zakon postavlja granicu kada je reč o ostvarivanju prava na penziju. Osobe koje su istovremeno zaposlene kod poslodavca i imaju registrovanu preduzetničku radnju ne mogu otići u penziju dok ne prestanu da rade po osnovu koji se smatra prioritetnim. U takvim slučajevima, prestanak osiguranja po osnovu radnog odnosa je najvažniji uslov za ostvarivanje prava na penziju, bez obzira na to što osoba paralelno obavlja i druge delatnosti.
Stroža pravila važe za korisnike invalidske i porodične penzije. U tim situacijama, svako započinjanje rada ili preduzetničke delatnosti automatski dovodi do gubitka prava na penziju. Zakon pretpostavlja da korisnici invalidske penzije nemaju radnu sposobnost, te se svako radno angažovanje tumači kao prestanak osnova za isplatu naknade. Sličan princip primenjuje se i kod porodičnih penzija, gde se rad smatra nespojivim sa pravom koje se ostvaruje po osnovu porodičnih odnosa.
Ova regulativa pokazuje kako se penzioneri u Srbiji suočavaju sa izazovima i prilikama nakon odlaska u penziju, često nastavljajući da doprinosi društvenoj i ekonomskoj zajednici na različite načine.
