Penzioneri u Srbiji često ne prestaju sa radom nakon odlaska u penziju, a zakon im omogućava nove prilike za nastavak profesionalnog angažovanja. Iako se formalno smatra da je odlazak u penziju kraj radnog veka, praksa pokazuje da mnogi penzioneri zapravo menjaju samo svoj status, dok i dalje aktivno učestvuju na tržištu rada.
Trend nastavka rada među penzionerima posebno je izražen kod stručnjaka u deficitarnim zanimanjima, kao što su vozači, lekari i trgovci, kao i bivšim preduzetnicima koji i dalje žele da budu poslovno aktivni. Prema podacima Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, oko 2,5 odsto penzionera nastavlja sa radom, što, iako na prvi pogled deluje malo, ukazuje na raznoliku strukturu razloga zbog kojih se penzioneri odlučuju na ovaj korak.
Mnogi od njih su tokom radnog veka bili preduzetnici, a njihova penzija je često niža zbog manjih uplata doprinosa. Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju definiše pravila o ponovnom zapošljavanju penzionera. Prema ovim propisima, svaki korisnik penzije koji se ponovo prijavi na obavezno osiguranje, bilo kao zaposleni ili kao preduzetnik, mora plaćati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje po stopi od 24 odsto, bez obzira na to što je već penzioner.
Advokat Nevena Petrović ističe da ova obaveza, iako deluje kao dodatno opterećenje, može imati svoje prednosti. Naime, korisnici starosne penzije koji ponovo uđu u sistem osiguranja imaju mogućnost da, nakon prestanka tog novog osiguranja, zatraže ponovno određivanje penzije. Ukoliko dodatni radni staž traje najmanje godinu dana, isplaćuje se povoljniji iznos penzije. Međutim, ova mogućnost nije dostupna svim penzionerima, već isključivo onima koji su otišli u redovnu starosnu penziju.
Zakon takođe dozvoljava preduzetnicima koji su otišli u redovnu starosnu penziju da osnuju preduzetničku radnju ili društvo sa ograničenom odgovornošću. Međutim, u svom preduzeću ne mogu biti zaposleni. Ukoliko se odluče za preduzetničku radnju, plaćaće porez i doprinos za penzijsko osiguranje, pri čemu će visina obaveza zavisiti od toga da li su u paušalnom sistemu ili vode poslovne knjige. Ovo može biti povoljan model za penzionere, jer u tom slučaju ne plaćaju doprinos za zdravstveno osiguranje niti doprinos za nezaposlenost.
Međutim, zakon postavlja granice kada je reč o ostvarivanju prava na penziju. Penzioneri koji su istovremeno zaposleni kod poslodavca i imaju registriranu preduzetničku radnju ne mogu otići u penziju dok ne prestanu da rade po osnovu koji se smatra prioritetnim. U tim slučajevima, prestanak osiguranja po osnovu radnog odnosa je ključan uslov za ostvarivanje prava na penziju, bez obzira na druge delatnosti koje osoba obavlja.
Za korisnike invalidske i porodične penzije važe stroža pravila. U tim slučajevima, svako započinjanje rada ili preduzetničke delatnosti automatski dovodi do gubitka prava na penziju. Zakon pretpostavlja da korisnik invalidske penzije nema radnu sposobnost, te se svako radno angažovanje tumači kao prekid osnova za isplatu naknade. Sličan princip primenjuje se i kod porodičnih penzija, gde se rad u načelu smatra nespojivim sa pravom koje se ostvaruje po osnovu porodičnih odnosa.
U svetlu ovih informacija, jasno je da mnogi penzioneri u Srbiji nisu spremni da se povuku iz radnog života, a zakon im pruža mogućnosti da nastave sa radom, uz određene uslove i obaveze. Ova situacija ukazuje na promene u percepciji penzije i radnog angažovanja, kao i na prilike koje se otvaraju za starije radnike na tržištu.
