U proleće 1872. godine, značajna pisma i dokumenti vezani za srpskog političara i inženjera, Nikolu Pašića, osvetljavaju njegovu viziju razvoja Srbije kroz industrijalizaciju i izgradnju železnica. Pašić je, 8. marta, uputio pismo ministru prosvete i crkvenih dela, tražeći dozvolu za još godinu dana prakse u Mađarskoj, kako bi stekao neophodna praktična znanja koja će mu omogućiti da doprinese razvoju železnica u Srbiji.
U svom pismu, Pašić je istakao važnost železnice kao ključnog elementa industrijskog razvoja. On je naglasio da Srbija, kako bi opstala u savremenom svetu, mora da se uključi u evropski sistem industrije i civilizacije. „Srbija je država koja, ako hoće živeti, mora ući u tok evropske industrije i civilizacije“, pisao je Pašić, naglašavajući da će u suprotnom zemlja ostati izolovana i suočena sa konstantnim izazovima evropskih industrijskih sila.
Pašić je takođe ukazao na to da se fabrike sve više umnožavaju, a železnice razvijaju, čime se Srbija suočava s potrebom za modernizacijom. On je bio svestan da bi, ukoliko se ne preduzmu odgovarajući koraci, Srbija mogla postati žrtva stranih interesa i kapitala, koji bi mogli ugroziti nacionalne interese i blagostanje naroda. „Osigurati stranom kapitalu dobit a sačuvati narodni interes često je vrlo teško“, upozorio je Pašić.
U svom zahtevu, Pašić je naveo nekoliko ključnih tačaka: tražio je da ostane u Mađarskoj još godinu dana na praksi, poveća svoju stipendiju, da mu se nadoknadi putni trošak do Pešte, kao i dozvola da se vrati kući na kratak period. Njegov entuzijazam i predanost razvoju Srbije bili su očigledni, te je šef ministarstva odobrio njegov zahtev, ali samo delimično, dozvolivši mu da putuje u Mađarsku sa obavezom da dostavi dokaze o svom radu.
U maju 1872. godine, Pašić je već bio angažovan kao praktikant na izgradnji železnice između Budimpešte i Beča. Iako nije stekao inženjersku diplomu u Cirihu, otkrio je da pored tehničkih znanja postoji i svet politike, koji je više odgovarao njegovoj prirodi. Naime, ruski studenti su mu prvi predstavili ovaj svet, a posebno ga je inspirisao Svetozar Marković.
U to vreme, Cirih je bio poznat kao „velika škola socijalističke propagande“, gde su se sreli različiti intelektualci i politički mislioci. Pašić je živeo u predgrađu u pansionu gde su boravili i drugi srpski studenti, što je dodatno uticalo na njegovo političko obrazovanje i formiranje stavova.
Kroz svoja iskustva u Cirihu, Pašić je razvio viziju o tome kako bi Srbija trebala da se modernizuje i uspostavi svoje mesto u evropskom sistemu. Njegov fokus na železnice kao ključnu infrastrukturu bio je predvodnik ideja koje će oblikovati budući razvoj Srbije.
Uz sve to, Pašić je bio svestran i predan svom cilju da doprinese razvoju svoje zemlje, shvatajući da je kombinacija inženjerskog znanja i političkog delovanja ključna za uspeh. Njegova pisma i zahtevi ukazuju na ambiciju da bude deo promena koje su bile neophodne za napredak Srbije u turbulentnom vremenu.
U narednim godinama, Pašić će postati ključna figura u političkom i društvenom životu Srbije, a njegovi ideali o industrijalizaciji i modernizaciji ostaviće trajan trag u razvoju srpske države. Njegova sposobnost da prepozna važnost železnica i infrastrukture kao osnove za ekonomski razvoj predstavlja viziju koja je i danas relevantna.
