Varnice sa tocila, miris metala i zvuk oštrice koja ponovo dobija svoju preciznost svakodnevica su Dragoslava Jovčevića Gileta, pančevačkog majstora koji čuva zanat kakvih je danas sve manje. Kroz njegove ruke prolaze kuhinjski i mesarski noževi, frizerske i krojačke makaze, delovi mašina za mlevenje mesa, ali i mnogo zahtevniji predmeti, među kojima su hirurški i stomatološki instrumenti.
Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da je dovoljno prisloniti nož uz tocilo i sačekati da se ponovo naoštri, ali Gile objašnjava da je pravi zanat u tome da se zna koliko materijala sme da se skine, pod kojim uglom i na koji način. Njegovo znanje nije ostalo samo na oštrenju; Gile izrađuje i noževe, a zahvaljujući toj veštini dobio je i sertifikat za stari zanat. Pred komisijom Ministarstva privrede morao je da pokaže da ono što radi zaista zna od početka do kraja, pa je od komada čelika napravio nož.
„Nije dovoljno da kažeš da znaš zanat. Moraš da pokažeš da umeš nešto da napraviš svojim rukama i da iza toga stvarno stoji znanje,“ objašnjava Gile. Put do toga nije bio ni brz ni jednostavan. Završio je mašinsku školu, a kao mlad počeo je da se interesuje za obradu metala, pod velikim uticajem svog oca, takođe veštog majstora.
U početku je obilazio mesare i nudio im da naoštri noževe. Nisu svi odmah imali poverenja u mladog majstora, posebno jer su profesionalni noževi mesarima jedan od najvažnijih alata. Dešavalo se da ga odbiju, ali se vraćao ponovo. Kada su prvi ljudi videli kako radi, preporuke su počele da se šire.
Vremenom su, osim mesara, počeli da dolaze frizeri sa makazama, krojači, pekari, ugostitelji, stolari, lovci i ribolovci. Sa svakom novom vrstom alata morao je da uči nešto novo i da nabavlja odgovarajuću opremu. Posebno zahtevne, kaže, mogu biti profesionalne makaze.
Još veću koncentraciju zahtevaju skupi profesionalni noževi i medicinski instrumenti. Kada mu stigne predmet velike vrednosti, nema prostora za improvizaciju. „Čovek mora da zna šta mu je u rukama. Nije isto kada radiš običan kuhinjski nož i kada ti neko donese alat koji koristi svakog dana u poslu ili instrument koji mora da bude maksimalno precizan,“ priča ovaj pančevački zanatlija.
Mnogi misle da je nož najteže dobro naoštriti, ali to nije uvek slučaj. Kod makaza obe strane moraju savršeno da se poklope, a ugao mora biti precizan. Frizerske makaze su posebno osetljive, jer i najmanja greška može da se oseti pri svakom potezu.
Posebno mesto u njegovoj radionici zauzimaju ručno rađeni noževi. Za njih nije dovoljno samo dobro naoštriti čelik. Sve počinje izborom materijala, zatim dolaze oblikovanje, termička obrada, kaljenje, brušenje i izrada drške. Tek kada se svi ti koraci urade kako treba, dobija se nož koji može da traje decenijama.
Kupci takvih noževa često su lovci, ribolovci i ljudi koji znaju da cene ručni rad. Za drške se koriste različiti materijali, od kvalitetnih vrsta drveta do jelenjeg roga, a cena zavisi od čelika, vremena uloženog u izradu i želja kupca.
Kvalitetan nož, ukoliko se pravilno koristi i održava, može da traje godinama. Profesionalci zato ne čekaju da potpuno otupi, već ga redovno održavaju masatom i vode računa na kakvoj podlozi seku i za šta ga koriste. Nije svaki nož napravljen za svaku namenu, pa Gile savetuje da se nož za hleb koristi za hleb, onaj za meso za meso, a da se kvalitetne oštrice ne troše na poslove za koje nisu napravljene.
„Ručno napravljen nož nije samo komad metala. Kad ga napraviš kako treba, čovek može da ga koristi godinama, pa čak i da ga ostavi nekome posle sebe,“ kaže Gile. Prelomni trenutak u njegovom životu došao je kada je trebalo odlučiti da li će znanje koje je godinama sticao pretvoriti u posao od kojeg će živeti. Otvaranje sopstvene radnje nosilo je rizik, posebno u vremenu kada niko nije mogao da garantuje da će mušterija biti dovoljno. Međutim, uz podršku programa samozapošljavanja i činjenicu da je pravih oštrača bilo sve manje, odlučio je da pokuša.
Danas je jasno da odluka nije bila pogrešna. Gile nastavlja da neguje svoj zanat i pruža usluge sve većem broju zadovoljnih klijenata, čime pokazuje da staro zanatstvo može da opstane i u modernim vremenima.
