U svakodnevnim odnosima, bilo da je reč o porodici, poslu ili crkvenoj zajednici, ljudi često koriste opomene kao prvi način komunikacije. Ukazivanje na greške drugih se često doživljava kao moralna dužnost, gotovo kao dokaz brige. Međutim, iskustva pokazuju da reči koje razotkrivaju slabosti često produbljuju problem umesto da ga ispravljaju. Starac Emilijan Simonopetrit, poznati duhovnik sa Svetog Gore, nudi jednostavnu, ali zahtevnu pouku – put koji vodi ka promeni ne kroz osudu, već kroz lični podvig.
U svojim poukama, starac Emilijan naglašava da nikada ne treba ukazivati na slabosti drugih ljudi. On ističe: „Nikada i nikome ne treba da naglašavamo njegovu slabost, njegov problem. Koristimo samo pohvale, ali ljubazne pohvale, a ne naivne.“ Ova rečenica sadrži ključnu poruku – ispravka se ne postiže grdnjom ili kritikama, već kroz ljubaznost i razumevanje. Ljudi se ne ispravljaju kada im se ukazuje na nedostatke, već kada se osećaju poštovano i voljeno.
Starac Emilijan ne relativizuje greh, ali ga ne koristi kao oružje. On podseća da se slabosti ne leče razgolićavanjem, već zaklonom. Ova pouka razotkriva suštinu hrišćanskog odnosa prema drugima: istinska promena dolazi iznutra, kroz dodir sa nečijom tišinom, strpljenjem i ljubavlju. U pravoslavnom iskustvu, promena se ne dešava pod pritiskom, već kroz unutrašnji mir i blagost.
U svetu u kojem svako ima svoje mišljenje i savet, ova pouka može zvučati subverzivno. Ona poziva na lični rad i unutrašnje uređenje bez buke, jer samo takva osoba može postati prostor u kojem se drugi ne brani, već smiruje. U pravoslavlju, istinska promena ne počinje kada ispravljamo druge, već kada im pružimo razlog da poveruju da su voljeni i poštovani. Ova škola je zahtevna, ali jedina koja vodi ka isceljenju – kako drugih, tako i nas samih.
Starac Emilijan nas podseća da su reči koje dolaze iz ljubavi i poštovanja mnogo moćnije od onih koje dolaze iz osude. Kada se fokusiramo na pozitivne osobine drugih i koristimo pohvale kao sredstvo komunikacije, otvaramo put za promenu. Ljudi često reaguju na kritiku sa defensivnošću, dok pohvale i razumevanje stvaraju prostor za rast i promenu.
U ovom kontekstu, starac Emilijan ističe važnost unutrašnjeg mira i krotosti. Samo onaj ko ima ove vrline može da ispravi nekog drugog. Ova pouka nas poziva da se ne oslanjamo na vlastite slabosti ili loše osobine, već da radimo na sebi. Na taj način, kroz svoj lični primer, možemo inspirisati druge da se promene.
Čitanje Jevanđelja često nas podseća na važnost ljubavi i razumevanja u međuljudskim odnosima. U Poslanici Svetog apostola Pavla Jevrejima, naglašava se da je Isus postao jemac boljeg Zaveta, što simbolizuje nadu i mogućnost promena. Ovaj koncept se može primeniti i na naše međusobne odnose – kroz ljubav i razumevanje možemo postati bolji jedni prema drugima.
U vremenu kada je lako kritikovati i ukazivati na greške, starac Emilijan nas poziva da se fokusiramo na lični rast i promenu. Umesto da se oslanjamo na osudu, trebali bismo težiti ka razumevanju i podršci. Njegova pouka nas podseća da su pravi prijatelji oni koji nas podržavaju i vole, čak i kada grešimo.
U zaključku, pouka starca Emilijana nam pokazuje kako možemo iskreno i sa ljubavlju pristupiti drugim ljudima, bez obzira na njihove slabosti. Promena ne dolazi kroz osudu, već kroz razumevanje, ljubav i poštovanje. U svetu koji često naglašava greške, ova poruka je osvežavajuća i potrebna – ona nam pokazuje put ka duhovnom rastu i isceljenju.
