U današnjem vremenu, kada se sve više govori o ljubavi, prihvatanju i Božjoj milosti, postoji jedan greh koji se često zanemaruje, a koji neumoljivo vodi mnoge u večnu propast. Radi se o požudi, grehu koji je postao normalan u savremenoj kulturi. U hrišćanstvu, požuda se smatra jednim od sedam smrtnih grehova i definiše se kao intenzivna ili nekontrolisana želja, obično intimne prirode, ali i pohlepa ili strast prema nečemu što je zabranjeno. Požuda leži u činjenici da se ta želja ne kontroliše i može dovesti do drugih grešnih dela.
Ova tamna sila može uništiti život pojedinca, brak, porodicu i odnos sa Bogom. Iako je često skrivena i ignorisana, njen uticaj se oseća u srcima i umovima vernika. Požuda nije samo fizički nagon; to je duhovna bitka koja narušava čistotu srca i udaljava pojedinca od Božje volje. Sveti Jovan jasno ukazuje na to kada kaže da sve što je u svetu – požuda tela, očiju i gordost života – nije od Oca, već od sveta (1. Jovanova 2:16).
Požuda rađa zavisnost i stvara glad koja nikada nije zadovoljena, što vodi do emocionalnog, duhovnog i moralnog razaranja. Prvi znaci su često vidljivi u braku: gubi se intimnost, slabi poverenje, a srce počinje da luta. Odatle vodi put do preljube i pornografije. Isus nas upozorava da čak i pogled na ženu sa željom u srcu predstavlja preljubu (Matej 5:28). Kada oči počnu da vladaju, to je prvi znak da požuda preuzima kontrolu nad životom. Današnji svet je prepun sadržaja koji hrani ovu želju.
Biblijski junak Jov bio je svestan opasnosti i rekao je: „Sklopio sam zavet sa svojim očima da neću gledati devicu“ (Jov 31:1). Sveti oci vide požudu ne samo kao moralni problem, već kao duhovnu bolest – pomračenje uma i udaljenje od Boga. Lek za požudu leži u uzdržanju, molitvi, bdijenju nad pomislima, ispovesti, smirenju i traženju Božje blagodati. Sam čovek bez Božje pomoći ne može da se oslobodi strasti.
Sveti Jovan Lestvičnik govorio je o požudi kao o obmanjivačici čula, poroku koji ne priznaje granice, požaru koji se raspiruje dodirima, pogledima, mirisima i rečima. Sveti Maksim Ispovednik nas je učio da požuda nastaje iz nepravilne ljubavi prema stvorenome, umesto prema Stvoritelju. Kada se duša okrene od Boga, ona prirodno počinje da traži utehu u stvarima sveta — tada se rađa požuda.
Brige nas razaraju iznutra, a mnogi srpski duhovnici 20. veka govorili su da je rešenje jednostavnije nego što mislimo. Opštepoznata brojka je samo simbol – prava istina o strastima koje uništavaju čovekovu dušu mnogo je dublja i opasnija nego što mislimo. Ljudi, umesto da čuvaju svoje, sve više gledaju šta imaju drugi, ubeđeni da je tamo bolje. Pravoslavni hrišćanin je pozvan da neprestano radi na sebi, ne da bi bio bolji od drugih, već da bi bio bliži onome što je čovečno i božansko u njemu.
U svetlu svega ovoga, važno je prepoznati opasnosti koje nosi požuda i raditi na svom duhovnom zdravlju. Samo kroz molitvu, uzdržanje i oslanjanje na Božju milost možemo se osloboditi ove zle sile koja može uništiti naše živote. U borbi protiv požude, vera i zajednica igraju ključnu ulogu, jer jedino kroz podršku i razumevanje možemo pronaći put ka istinskom miru i duhovnoj slobodi.
