U vremenu kada tehnologija povezuje ljude više nego ikada, paradoksalno je koliko se usamljenost širi. Moderni čovek, okružen društvenim mrežama, konstantnim informacijama i brzim ritmom života, sve češće oseća prazninu koju ni najbliži ne mogu popuniti. Usamljenost nije samo odsustvo drugih, već unutrašnji osećaj izolacije, nemogućnost da se srce otvori i da se doživi pravi susret sa bližnjima.
Starac Emilijan Simonopetriski pruža jednostavno, a duboko rešenje: „Kada usamljenost napušta? Kada voliš nekoga, osećaš ga živog pred sobom. Usamljenost oseća onaj koji ne voli, a ona postaje još veća kada želim da me drugi vole. Bilo koja osoba, bio kralj ili prosjak, kada jednom poželi da bude voljena, videće da će odmah osetiti usamljenost. Čim počne da voli, ne ljudskom ljubavlju, već u Crkvi, usamljenost počinje da nestaje.“ Ove reči nas podsećaju da rešenje za tihu bol savremenog čoveka nije u traženju pažnje ili prividne ljubavi, već u darivanju ljubavi.
Prava ljubav, ona koja nadilazi egoističke potrebe i poistovećuje nas sa bližnjima i sa Bogom, postaje lek za unutrašnju prazninu. U pravoslavlju, ljubav nije samo osećaj ili želja – ona je čin, život u zajedništvu sa Crkvom i sa ljudima oko nas. Kada volimo kroz Crkvu, kada služimo bližnjem i ne tražimo samo da budemo voljeni, otkrivamo da nismo sami. Svaka molitva, svaki čin pažnje, svako delo dobrote povezuje nas sa zajednicom vernika, otklanja osećaj izolacije i pruža duhovni mir.
U svetu u kojem se brzina života često pretvara u otuđenost, reči starca Emilijana podsećaju nas na osnovnu istinu: usamljenost nestaje kada volimo – ne da bismo bili voljeni, već da bismo darivali život i prisustvo drugima. U toj ljubavi, u toj veri, i kralj i prosjak pronalaze istinski mir i radost.
Pravoslavni hrišćanin je pozvan da neprestano radi na sebi – ne da bi bio bolji od drugih, već da bi bio bliži onome što je čovečno i božansko u njemu. Naizgled bezazlen porok krije duhovnu opasnost veću nego što slutimo: od hladnoće srca do gubitka radosti u molitvi i liturgiji.
Veliki propovednik 19. veka nas uči da žalost nikada ne sme da prevlada veru i nadu u Boga: i kada je srce obuzeto tugom, molitva i nada otvaraju vrata utehe i smisla. Dok nas mnogi strahovi parališu i udaljavaju od Boga, jedan jedini može postati putokaz ka vrlinama, molitvi i spasenju – strah od večnog gubitka.
Veliki teolog pravoslavlja i svetac iz 8. veka objašnjava kako Crkva vidi vaskrsenje i ponovno ujedinjenje duše i tela u životu večnom. Jedan od najomiljenijih svetogorskih staraca upozoravao je da materijalno blagostanje ne donosi sreću i da bez Boga čovek nosi u sebi deo pakla.
U ovom kontekstu, važno je razumeti da je istinska sreća i ispunjenje u ljubavi prema Bogu i bližnjima. Samo kada otvorimo svoja srca i počnemo da dajemo, možemo se osloboditi okova usamljenosti i pronaći mir. U svetu gde se često gubi smisao, ljubav ostaje jedini pravi put ka spasenju i ispunjenju. Samo kroz zajedništvo, deljenje i iskrenu ljubav možemo prevazići usamljenost i pronaći pravu sreću.
Ovo je poziv svima da se okrenu jedni drugima, da ne čekaju da budu voljeni, već da sami daju ljubav. U toj ljubavi, u toj žrtvi, leži ključ za prevazilaženje usamljenosti i pronalaženje smisla u životu.
