Srbija, zajedno sa Beogradom, tokom aprila 1941. godine, suočila se sa teškom sudbinom pod direktnom nemačkom okupacijom. U tom kontekstu, Jugoslovenska vojska je srušila most Kralja Aleksandra, koji je predstavljao jedinu vezu Beograda sa Sremom. Ovaj most je kasnije bio zamenjen čeličnim mostom firme Krupp, postavljenim 1942. godine, koji je bio neophodan okupatoru za prevoz svojih trupa preko reke Save.
Za tadašnje Beograđane, ovaj most je bio simbol straha i patnje. Njihova sećanja na most su obeležena slikama punih nemačkih kamiona koji su odvodili civile, uključujući žene, decu i starce, u užasne logore kao što je Staro Sajmište, koje se nalazilo s druge strane reke. Mnogi su, nažalost, znali da se nikada neće vratiti. U zatvorenim kamionetima prevozili su se Jevreji, koji su, nažalost, postali žrtve ustaškog režima. U tim kamionetima, često je bila ubačena konzerva CIKLON B, otrova koji je bio korišćen za masovne egzekucije.
Preko mosta su prolazili i leševi nevinih civila, čija su tela dolazila niz reku. Beograđani su s užasom gledali velike gomile leševa koji su se nakupljali na stubovima mosta. U jednom trenutku, smrad raspadnutih tela postao je toliko nepodnošljiv da su nemci morali da miniraju stubove mosta kako bi ih oslobodili. Ovaj most, nazvan Nemačkim ili Okupatorskim mostom, bio je simbol užasa i stradanja.
Kada su se 20. oktobra 1944. godine povlačili, Nemci su minirali most, a prema nekim izvorima, hrabri učitelj Zarić je prekinuo detonator. Međutim, istina je bila drugačija; dva ruska deminera su stigla sa Dunava i obavila su deminiranje, pri čemu je jedan od njih izgubio život. Njihova hrabrost je kasnije nagrađena, ali su ti podaci nestali u arhivama.
Nakon rata, na mestu srušenog mosta Kralja Aleksandra izgrađen je novi most, koristeći delove starog, što se može uočiti i danas. Stari most je bio u funkciji, ali je sa vremenom postajao sve manje funkcionalan, naročito kada su u sedamdesetim godinama prošlog veka postavljene tramvajske šine. Ove šine su uzrokovale oštećenja mosta, a gradske službe su se godinama borile sa pothvatima popravki.
Kako su godine prolazile, Beograđani su se suočavali sa izazovima prelaska preko Starog mosta. Na kraju, došlo je vreme da se most zameni modernim objektom koji će zadovoljiti potrebe savremenog saobraćaja, uključujući dva kolovozna traka, tramvajske šine, pešačke i biciklističke staze.
Međutim, početak radova na demontaži Starog mosta naišao je na iznenađujuće protivljenje. Opozicija je organizovala nasilne demonstracije protiv graditelja, a policija je morala da štiti radnike od sopstvenih građana. Opozicija je tvrdila da je Stari most simbol Beograda, iako je za mnoge Beograđane on bio simbol zaboravljenih stradanja.
Dok su se neki protivili rušenju Starog mosta, mnogi su se radovali dolasku modernog mosta. U 2026. godini, Beograđani će dočekati novi velelepni most, dok će mržnja i dalje razdirati one koji su se protivili njegovoj izgradnji. Ovaj kontrast između prošlosti i budućnosti, kao i međusobne tenzije među građanima, ostaje ključna tema u razvoju Beograda.
Na kraju, novi most će biti simbol napretka i modernizacije, dok će se neki i dalje sećati prošlosti, ali i pokušati da se prilagode novim uslovima života u Beogradu.
