Zbog ubistva Alexandera Cashforda, koje se desilo 10. avgusta prošle godine u Leysdown-on-Sea u Kentu, suđeno je troje mladih ljudi – 16-godišnjoj devojci i dvojici dečaka starosti 15 i 16 godina. Devojka i 15-godišnjak su negirali krivicu za ubistvo bez predumišljaja, ali ih je porota proglasila krivim, dok je 16-godišnjak ranije priznao krivicu po istoj tački optužnice. Sva trojica su oslobođeni optužbi za teško ubistvo, a zbog zakonskih razloga njihovi identiteti ne mogu biti otkriveni.
U okviru suđenja, na sudu je izneto da je Cashford devojci dao svoj broj telefona 8. avgusta, nakon što su se upoznali u jednoj igraonici. On joj je dao vizitku na kojoj je bilo lažno ime. Koristeći ime Sienna, troje tinejdžera su razmenjivali poruke sa Cashfordom i dogovorili sastanak kod morskog zida.
Stariji od optuženika, 16-godišnjak, izjavio je da je napao Cashforda jer je verovao da policija „ne bi ništa preduzela“ kada bi ga prijavili zbog pokušaja sastanka sa devojkom. Snimak sa mobilnog telefona prikazuje kako dečak udara Cashforda bocom u glavu. On je priznao da ga je nameravao povrediti, ali je istakao da nije verovao da će mu naneti „težu povredu“.
Glavni inspektor Neil Kimber iz policije u Kentu izjavio je da je Cashford „namamljen na osamljenu lokaciju“ i da je ponašanje dvojice mladića koji su pratili žrtvu bilo „gotovo predatorsko“. On je dodao da je „ono što smatramo gotovo jezivim jeste njihova želja da snimak napada objave na društvenim mrežama samo nekoliko minuta nakon njegove smrti“.
Viša tužiteljka Natalie Smith je opisala incident kao „pažljivo isplaniran, promišljen i nasilni napad“ na bespomoćnog Cashforda. Prvo je sa leđa udaren bocom, a uprkos njegovim očajničkim pokušajima bega, napadači su ga nemilosrdno progonili i napadali, čak i kada je već ležao na tlu, što su potvrdili i svedoci.
Ovaj slučaj je izazvao veliku pažnju javnosti, a posebno je zastrašujuće što su mladi ljudi odlučili da snimaju zločin i planiraju da ga podele na društvenim mrežama. Takvo ponašanje ukazuje na ozbiljan problem u društvu, gde se mladima gubi empatija prema drugima i gde nasilje postaje normalizovano.
S obzirom na to da su optuženi maloljetni, sud je odlučio da se njihovi identiteti ne objavljuju, što je u skladu sa zakonima koji štite mlade počinioce. Ova situacija ponovo pokreće pitanje o tome kako se društvo postavlja prema maloljetničkom kriminalu i da li su trenutni zakoni adekvatni za sprečavanje ovakvih tragedija.
Slučaj Alexandera Cashforda je još jedan u nizu incidenata koji ukazuju na to da je potrebno više raditi na edukaciji mladih o posledicama nasilja i važnosti poštovanja drugih. Takođe, postoji potreba za boljim sistemima podrške za mlade u riziku, kako bi se sprečilo da se ovakvi incidenti ponavljaju u budućnosti.
Na kraju, ovaj tragičan događaj nas podseća na to koliko je važno da kao društvo radimo na prevenciji nasilja među mladima i da im pružimo alate za izgradnju zdravih odnosa. Samo kroz edukaciju, podršku i razumevanje možemo raditi na smanjenju nasilja i stvaranju sigurnijeg okruženja za sve.
