Srpska pravoslavna crkva 9. maja s ljubavlju proslavlja Svetog sveštenomučenika Vasilija, episkopa amasijskog. Ovaj svetitelj predstavlja primer hrabrosti, vere i nepokolebljive ljubavi prema Hristu. Živeo je u vreme cara Konstantina, kada se hrišćanstvo oslobađalo vekovnih progona. Iako je Konstantin bio pokrovitelj Crkve, njegov zet Likinije pokazivao je svoje pravo lice, progoneći hrišćane i upuštajući se u idolopoklonstvo.
U tom mračnom vremenu, čestita devica Glafira, koja je služila carici, postala je žrtva carskih namera. Kada je Likinije pokušao da naruši njenu nevinost, ona je pobegla iz dvora i našla utočište u Amasiji, gde ju je primio Sveti Vasilije. Kao pastir, on nije samo propovedao reč Božiju, već je i delovao u skladu sa njom, brinući se za svaku dušu poverenu mu od Boga.
Glafira je pod zaštitom Svetog Vasilija prodisala duhovnom slobodom, zahvalna Gospodu što je sačuvala svoje devičanstvo. Međutim, njena sreća nije dugo trajala. Njen boravak u Amasiji otkriven je kada je jedno od njenih pisama, koje je slala carici, dospjelo do carevog evnuha. Likinije, obuzet gnevom, naredio je da se Glafira i episkop Vasilije dovedu u Nikomidiju. Međutim, Božija volja je bila da Glafira pređe u večnost pre nego što bi bila uhvaćena, dok je Sveti Vasilije, vezan okovima, nosio krst mučeništva.
U tamnici i pred mučiteljima, Sveti Vasilije nije poklekao. Njegova vera je bila čista, a srce verno Gospodu do poslednjeg daha. Nakon što je pretrpeo mnoge muke, bio je pogubljen mačem, a njegovo telo bačeno u more. No, Gospod ne zaboravlja svoje svetitelje. Po otkrivenju Božijeg anđela, njegovi klirici pronašli su telo u blizini Sinopa, izvukli ga ribarskim mrežama i doneli u Amasiju, gde je sahranjen u hramu koji je sam podigao.
Mučeništvo Svetog Vasilija dogodilo se 322. godine. Ubrzo nakon toga, pravedni sud Božiji sustigao je Likinija. Car Konstantin, saznavši za njegova bezakonja, podiže vojsku, porazi ga i progonio u Galiju, gde je završio svoj bogomrski život. Sveti Vasilije Amasijski ostaje primer ne samo episkopa koji poučava, već i pastira koji strada za svoje stado. Njegova žrtva nije ugašena vremenom, već traje kao plamen vernosti, čistote i hrabrosti.
Danas, pred njegovim likom, molimo se da nas nauči kako da čvrsto stojimo u veri kada svet duva protiv nas, kako da brani istinu kada je laž uzdignuta, i kako da čuvamo dušu kada telo strada. Sveti Vasilije je simbol hrabrosti i odanosti, i njegov lik nas podseća na važnost duhovne borbe i čvrstine u veri.
Svetitelj je ostavio dubok trag u srcima vernika, podstičući ih da se bore za svoje principe i da ne podležu pritiscima sveta. Njegova svetlost i hrabrost inspirišu generacije, podsećajući nas na vrednosti koje su veće od prolaznog. U pravoslavlju, sveća simbolizuje Hristovu svetlost, prosvetljenje duše, molitvu i prisustvo Božije blagodati.
Izgled vernika, uključujući i frizuru, ne smatra se presudnim za duhovno spasenje, ali se ipak posmatra kroz simboliku, skromnost i poštovanje određenog reda. Mošti Svetog Kasiana i danas počivaju u Marselju, dok nam njegovo nasleđe i učenje oduvek predstavljaju svetionik u tami. Kada prestane nadmetanje, rađa se prostor za tišinu, pokajanje i istinsku radost. Ne u tome da budemo iznad drugih, već u tome da budemo u miru sa sobom.
