Srpska pravoslavna crkva 27. aprila slavi Svetog Martina ispovednika, koji je bio rimski papa i značajna figura u istoriji pravoslavlja. Papa Martin je postao na čelu crkve 5. jula 649. godine, u vreme kada je crkva bila suočena sa ozbiljnim teološkim raspravama, posebno s jereticima monotelitima, koji su zastupali stav da je Hristos imao samo jednu volju. U to vreme, car na prestolu bio je Konstans II, a patrijarh carigradski je bio Pavle.
Kako bi uspostavio mir unutar crkve, car Konstans II je napisao knjižicu pod nazivom Tipos, koja je bila prihvatljiva za jeretike. Međutim, papa Martin nije mogao da prihvati ove teze, te je sazvao sabor od 105 episkopa na kojem je osudila ovu knjižicu. Na saboru je naglašeno da je potrebno ostati dosledan pravoj veri i odbaciti sve jeretičke ideje koje bi mogle da dovedu do podela unutar hrišćanske zajednice.
Pored toga, papa Martin je uputio pismo patrijarhu Pavlu, moleći ga da se drži čiste pravoslavne vere i da savetuje cara da se kloni jeretičkih mudrovanja. Ova akcija je izazvala bes i kod patrijarha i kod cara, koji je poslao vojvodu Olimpija u Rim kako bi uhapsio papu i doveo ga u Carigrad, vezanog. Međutim, vojvoda nije imao hrabrosti da fizički veže papu, već je nagovorio vojnika da ga ubije u crkvi. Na iznenađenje svih, kada je vojnik ušao u crkvu sa mačem, oslepeo je u trenutku, što je omogućilo papi Martinu da izbegne smrt.
U to vreme, Saraceni su napali Siciliju, a vojvoda Olimpija je otišao tamo, gde je i umro. U međuvremenu, patrijarh Pavle je, podstaknut svojim gnevom, poslao drugog vojvodu, Teodora, da uhvati papu, optužujući ga da ima veze sa Saracenima i da ne poštuje Prečistu Bogomater. Kada je vojvoda stigao u Rim i pročitao optužbu, papa Martin je odgovorio da su to klevete, te da on nema nikakve veze sa Saracenima i da svako ko ne poštuje Prečistu Bogomater treba da bude proklet.
Ipak, vojvoda Teodor je odlučio da postupi prema naređenju i uhvatio je papu, koji je zatvoren u Carigradu. Tamo je bio mučen glađu i teskobom, dok je konačno osuđen na progonstvo u Herson. Papa Martin je preživeo još dve godine u progonstvu, a za to vreme umro je i patrijarh Pavle. Pred smrt, patrijarh je ispoljio kajanje zbog svojih postupaka prema papi Martinu i molio cara da ga oslobodi.
Sveti Martin ispovednik ostaje važna figura u pravoslavlju, zbog svog neustrašivog stava prema jeretičkim učenjima i borbe za očuvanje prave vere. Njegovo učenje i hrabrost inspirišu mnoge vernike i danas. U crkvenim obredima, on se često spominje kao učitelj pobožnosti i čistote, a njegovo ime nosi posebno mesto u srcima pravoslavnih vernika.
U njegovu čast, u pravoslavnim crkvama se često izvode tropari i himne, a jedna od najpoznatijih himni posvećenih Svetom Martinu ispovedniku poziva verne da mole Hrista Boga za spasenje duša. Kroz život i delo Svetog Martina, pravoslavna zajednica uči o važnosti čvrstoće u veri, hrabrosti u suočavanju sa izazovima i ljubavi prema Bogu i bližnjima.
Sveti Martin ispovednik ostaje simbol otpora protiv jeresi i svetlost koja vodi verne ka pravoj veri. Njegova posvećenost i hrabrost u borbi za pravoslavlje osigurali su mu večno mesto u istoriji Crkve.
