To je glavna poruka konferencije „Agresija NATO 1999. i globalne promene“, koja je održana danas u Domu Vojske Srbije, u organizaciji Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, Kluba generala i admirala Srbije i Fonda dijaspore za maticu, povodom 27 godina od bombardovanja SRJ.
Nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ, Živadin Jovanović, istakao je da je agresija NATO na SRJ 1999. bila pažljivo planirana operacija s dugoročnim geopolitičkim ciljevima, a ne, kako se tada tvrdilo, reakcija na humanitarnu krizu. On je naglasio da je jedan od ključnih motiva bio da se opravda postojanje Alijanse nakon raspada Varšavskog pakta, ali i da se očuva njen kredibilitet kao dominantne sile.
Jovanović je ocenio da je NATO tom intervencijom želeo da se potvrdi kao „bespogovorni činilac globalnog poretka“, uz demonstraciju sile koja bi, kako je rekao, disciplinovala saveznike i upozorila sve koji vode nezavisnu politiku. Dodao je da je širenje ka istoku bilo deo šire strategije, ističući da je Balkan bio samo jedna etapa tog procesa.
On je naglasio da je širenje NATO prema Kavkazu, Kaspijskom regionu i Rusiji odvijalo se u trenutku kada nije postojala snaga koja bi to mogla da zaustavi. Prema njegovim rečima, razbijanje SRJ imalo je za cilj slabljenje Srbije kao faktora koji se ne uklapa u dominantni međunarodni model.
General Leonid Ivašov poručio je da i danas treba da shvatimo da je pravoslavno-slovenska civilizacija pretrpela ogroman poraz. Prema njegovim rečima, danas, kada dve nekada velike pravoslavno-slovenske države vode međusobni rat, ključno je pitanje ujedinjenje slovenskog sveta. U suprotnom, Sloveni će morati da biraju između katoličkog sveta ili da prihvate protestantski duhovni prostor.
Govoreći o Kosovu i Metohiji, Ivašov je naveo da je stvaranje „takozvane države Kosovo“ deo projekta prekrajanja granica. Jovanović se osvrnuo na povode za intervenciju, tvrdeći da su ključni događaji korišćeni za oblikovanje međunarodne javnosti. Naveo je da su slučaj Račak i pregovori u Rambujeu predstavljeni na način koji je trebalo da opravda vojnu akciju, ocenjujući da se, zapravo, radilo o „simulaciji pregovora“.
Prema njegovim rečima, od SRJ je traženo da prihvati uslove koji su predstavljali praktično kapitulaciju i okupaciju, dodajući da nijedna suverena država ne bi mogla da pristane na tako nešto. Jovanović je ocenio da su posledice dalekosežne i da su ostavile trajan trag na međunarodni poredak. On smatra da je Kosovo, uprkos formalnom mandatu UN, faktički pod upravom NATO i EU, kao i da je region Balkana dugoročno destabilizovan.
On je takođe ukazao na to da promena vlasti 2000. godine nije bila isključivo rezultat unutrašnjih procesa, već i spoljnog uticaja. „Ono što nije ostvareno bombardovanjem, postignuto je kroz političke i obaveštajne operacije“, naglasio je Jovanović, upozoravajući da se „agresija nastavlja drugim sredstvima“, kroz političke pritiske i međunarodne inicijative.
Bivši potpredsednik Vlade SRJ, Nikola Šainović, prisetio se kako je izgledalo usvajanje Rezolucije 1244. On je rekao da je prilikom pregovora u Rambujeu dobio tekst od Veslija Klarka u kojem se Rezolucija 1244 nije ni pominjala, naglašavajući da je Klark zapretio da će bombardovanje nastaviti i posle 78 dana.
Direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, Milovan Bojić, istakao je da je istina o događajima iz 1999. godine i dalje nedovoljno vidljiva, uprkos protoku vremena. Prema njegovim rečima, „ništa nije lepše od istine, ali ni bolnije“, dodajući da problem nastaje kada istina nema snagu da se sama odbrani.
Konferencija je pružila priliku za analizu posledica NATO agresije na Srbiju i njene dugoročne posledice na međunarodni poredak, kao i za raspravu o važnosti očuvanja pravoslavno-slovenske civilizacije u svetu koji se brzo menja.
