Vest je stigla tiho, ali je odjeknula snažno: 16. januara 2026. godine u Gospodu se upokojio Komnen Bećirović – književnik, publicista i hroničar koji je decenijama nosio i branio jednu tešku, ali uzvišenu reč: pamćenje. Otišao je čovek koji nije pristajao na zaborav. Njegovo pero nije služilo ni prolaznim modama ni dnevnim računima, već nečemu trajnijem – svedočenju o narodu, njegovim ranama, zavetima i upornom opstajanju. Bećirović je bio od onih pisaca kod kojih se rečenica ne završava tačkom, već obavezom.
Rođen 5. aprila 1936. godine u Ljevištima u Gornjoj Morači, rano je poneo sa sobom ono gorštačko osećanje mere i dostojanstva. Studije svetske književnosti završio je u Beogradu 1956. godine, ali ga životni put nije vodio samo kroz biblioteke i univerzitetske sale. Njegov profesionalni i životni hod odveo ga je u iseljeništvo, gde je postao aktivan publicista, saradnik uglednih evropskih i svetskih medija i osnivač časopisa „Balkans-Infos“ u Francuskoj. Bio je član Udruženja novinara Švajcarske i Udruženja međunarodne štampe u Francuskoj, kao i dopisnik značajnih evropskih listova.
Ipak, ma koliko daleko bio, njegove teme nikada nisu bile daleke. U središtu njegovog rada stajalo je ono što se ne nosi u koferu: kosovski zavet, Njegoševo delo, istorijsko pamćenje i duhovni identitet. Pisao je kao neko ko duboko zna da reči mogu da budu i zaklon i oružje – ali samo ako su iskrene i tačne. Srpska pravoslavna crkva prepoznala je tu vrstu služenja. Za nesebičnu ljubav prema Crkvi i istrajnu borbu za očuvanje kosovskog zaveta i odbranu Njegoševe kapele, Sinod Srpske pravoslavne crkve, na predlog blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, odlikovao ga je Ordenom Svetog Petra Cetinjskog. Orden mu je uručen 28. avgusta 2016. godine. To priznanje nije bilo tek formalni čin, već potvrda jednog dugog i često usamljenog puta.
Osam godina kasnije, 4. oktobra 2024. godine, u njegovoj porodičnoj kući u Ljevištima, mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije uručio mu je Orden Svetog Petra Lovćenskog Tajnovidca, u znak zahvalnosti za višedecenijsku borbu za očuvanje Njegoševe kapele na Lovćenu i Njegoševog zaveta. Bilo je to priznanje čoveku koji je znao da se neke bitke ne dobijaju brzinom, već istrajnošću.
Komnen Bećirović nije bio samo svedok, već i učesnik vremena u kojem su se istine često gurale na marginu. Njegovi tekstovi ostaju kao opomena da se identitet ne čuva bukom, već tihim, upornim radom – i spremnošću da se plati cena takve vernosti. U znak sećanja na njegov lik i delo, Eparhija niška podseća na njegov tekst „Susret sa ocem Justinom Popovićem“ – susret koji danas dobija dodatnu, gotovo zavetnu dimenziju. Jer oni koji su život posvetili istini retko zaista odlaze; oni samo pređu u tišinu iz koje njihova reč još jasnije govori.
Komnen Bećirović sada počiva tamo gde se ne mere tiraži i tiraže, već svedočanstva. Njegov doprinos kulturi i društvu ostaje urezan u sećanje onih koji su ga poznavali i cenili. Bez obzira na to gde su se nalazili, njegova reč je uvek bila prisutna, kao podsticaj da se ne zaboravi prošlost i da se čuva identitet. Njegova smrt ostavlja prazninu, ali i inspiraciju za buduće generacije koje će nastaviti njegovu borbu za očuvanje istine i kulture. Vječnaja pamjat.
