Koprodukcijska predstava „Vesele žene Vindzorske“, u saradnji Kruševačkog pozorišta i Gradskog pozorišta „Semberija“ iz Bijeljine, donosi ambicioznu dramaturško-rediteljsku zamisao. U režiji Sonje Petrović i dramaturgiji Aleksandre Jovanović, predstava se oslanja na čitanje Šekspira kroz prizmu televizijskog studija iz pedesetih godina 20. veka. Ova ideja otvara mogućnost za rafinirano metateatarsko iskustvo, ali nažalost, u izvedbi ostaje više sugestije nego stvarnog ispunjenja.
Jedan od ključnih problema predstave je nejasnoća u komuniciranju koncepta. Publika se često suočava sa pitanjima poput: gleda li Šekspira „na televiziji“ ili „s televizijskim dekorom“? Ova pitanja ostaju bez odgovora, što propušta priliku za dublje estetsko i ideološko propitivanje. Iako je TV studio potencijalno bogat semiotički resurs, on nije organski integrisan u logiku scene niti u replike, što dodatno otežava razumevanje.
Na vizuelnom planu, predstava se ističe kostimima i maskama koje potpisuje Irina Somborac. Retro moda pedesetih godina, u kombinaciji sa renesansnim detaljima, uspešno stvara atmosferu polu-glamuroznog, polu-karikaturalnog TV šou programa. Likovi su jasno definisani kroz boje, krojeve i stilove, što doprinosi žanrovskom okviru predstave. Ipak, scenografija i rekviziti, koje je dizajnirao Bojan Jovanović, deluju manje promišljeno. Dekor više odražava simbolički aspekt epohe nego što aktivno učestvuje u narativu, a larpularizam scenografije dodatno produbljuje utisak nedosledno iskorišćenog koncepta „snimanja“.
Bez obzira na sve, energija glumaca doprinosi održavanju scenskog momentuma. Predstava sadrži lucidne trenutke humora, autoironije i stilizacije, a ansambl igra s posvećenošću i preciznošću, čime zadržava pažnju publike čak i kada rediteljski okvir slabi. Ema Petrović se ističe kao gospođa Žurka, Krčmar i Narator-Voditelj, čija glumačka, pevačka i plesna izvedba predstavlja ključnu vezu između publike i fikcije. Njena sposobnost da umanji konfuziju koncepta i vodi publiku kroz slojeve predstave sa ironičnim otklonom značajno doprinosi celokupnom doživljaju.
Marija Gašić i Biljana Nikolić, u ulogama gospođa Pejdž i Ford, ostvaruju izražen ritmički i partnerski sklad. Nikolić gradi odlučan i šarmantan lik žene s planom, dok Gašić unosi logiku, brzinu i duhovitost, čime gradi kontrapunkt svojoj partnerki. Bojan Veljović kao gospodin Ford unosi grotesku i drčnost u svoj lik, prikazujući paranoidnog čoveka koji se suočava sa ženskom autonomijom. Nebojša Vranić u ulozi gospodina Pejdža dostojanstveno ne reaguje na moguću prevaru supruge, što dodatno podriva muški autoritet.
Ostali članovi ansambla takođe doprinose stvaranju farsoidnog sveta udvaranja i klasnih razlika. Jovana Đorić kao Ana igra sa tihi otpor patrijarhatu, dok Dušan Ranković kao Fenton unosi jednostavnost i iskrenost. Nenad Blagojević kao Ragbi je haotičan i ritmički eksplozivan, dok Nikola Rakić kao Mršavko ventilira mušku ispraznost. Mihailo Maksimović, iako marginalizovan, unosi ljudskost i ironiju u lik Falstaffa, koji nažalost postaje epizodni gost umesto motora komedije.
Koreografija Jovane Rakić je precizna i ritmizovana, što dodatno osnažuje scensku uigranost. Muzika Nenada Kojića evocira duh TV emisija pedesetih, stvarajući atmosferu koja doprinosi celokupnom osećaju predstave. Ovi momenti daju jasnoću predstavi u trenucima kada dijalozi postaju zamršeni, pružajući publici potrebne pauze za dah.
Ukratko, „Vesele žene Vindzorske“ nude vizuelno atraktivnu, glumački razigranu i povremeno duhovitu predstavu. Ipak, ostaju rastrzane između zavodljivog koncepta i njegove nedosledne izvedbe, pružajući iskustvo koje je više naznaka mogućnosti nego potpuno ostvarenje.
