Srpska pravoslavna crkva 2. februara obeležava Prepodobnog Jevtimija Velikog, jednog od najznačajnijih svetitelja u pravoslavnoj tradiciji. Rođen u jermenskom gradu Melitini oko 377. godine, Jevtimije je bio jedini sin koji je došao na svet po molitvi svoje majke Dionisije, koja je imala nebesko viđenje o njegovom rođenju. Ova informacija zabeležena je u njegovom žitiju, koje svedoči o značaju njegove porodice i duhovnom nasleđu.
Od mladosti, Jevtimije se posvetio monaškom životu, prvo u blizini svog grada, a zatim je, u dvadeset devetoj godini, posetio Jerusalim. Njegova potraga za duhovnošću dovela ga je u pustinju između Jerusalima i Jerihona, poznatu kao Fare. Tamo je provodio dane i noći u molitvi, unutrašnjem bogomisliju, sozercanju i fizičkom trudu. Njegova posvećenost privukla je mnoge učenike, među kojima su bili i neki od najpoznatijih svetitelja, kao što su Kiriak Otšelnik, Sava Osvećeni i Teoktist.
Prema predanju, Jevtimije je bio poznat kao veliki čudotvorac. Izgonio je demone, lečio teške bolesti, činio čuda poput umnožavanja hleba i proricao budućnost. Njegova mudrost i sposobnost da inspiriše druge monahe bile su neprocenjive. Učitelji su ih podučavali trudu, govoreći: „Ako vi bez svoga truda jedete hleb, znači vi jedete tuđi trud.“ Ovo je pokazivalo njegovu posvećenost radu i samostalnosti.
Zanimljivo je da je Jevtimije imao poseban pristup postu. Kada su neki mlađi monasi želeli da poste više od drugih, on im je zabranio da to čine, naređujući im da dolaze na zajedničku trpezu kako bi se izbegla ponosna osećanja koja bi mogla proizaći iz prekomernog posta. Takođe je naglašavao važnost stabilnosti i ostajanja na jednom mestu, govoreći: „Drvo koje se često presađuje, ne donosi ploda.“ Njegova poruka bila je jasna: svako može činiti dobro na mestu gde se nalazi.
U svom učenju o ljubavi, Jevtimije je rekao: „Što je so hlebu, to je ljubav ostalim vrlinama.“ U prvim nedeljama Časnog posta, povlačio se u pustinju, gde je provodio vreme u molčanju i bogomisliju sve do Vaskrsa. Ovaj period introspekcije i duhovnog rasta bio je ključan za njegovu duhovnost.
Tokom svog života, Jevtimije je stvorio veliku lavru u blizini svoje pećine, koja je vremenom postala dom mnogim monasima. Njegova poslednja zapovest bila je da se u manastiru uvek drži gostoljublje i da kapija nikada ne bude zatvorena. Preminuo je u devedeset sedmoj godini života, 473. godine, a na njegovom pogrebu prisustvovao je i patrijarh jerusalimski Anastasije. Tokom celog dana, veliki broj naroda dolazio je da celiva svetitelja, a opelo je završeno tek uveče.
Prema predanju, sedmog dana nakon njegove smrti, javio se svom učeniku Domentijanu, sav svetao i radostan, što dodatno potvrđuje njegovu svetost i uticaj koji je imao na druge. Njegovo nasleđe živi i danas, a mnogi vernici se mole za njegovu pomoć i zaštitu.
U crkvenoj tradiciji, za Prepodobnog Jevtimija Velikog se peva tropar, koji poziva pustinjsku prirodu da se raduje zbog blagoslova koje je Jevtimije doneo. Njegovo učenje i život su inspiracija mnogima, a njegov doprinos pravoslavnoj veri ostaje neprocenjiv. Njegov duh i dalje živi kroz monaške zajednice i u srcima vernika koji se trude da slede njegov primer.
