Miodrag Bulatović, rođen 1930. godine, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti do 1959. godine, kada je svojim radovima značajno promenio pripovetku i roman. Njegovi naslovi, poput „Đavoli dolaze“ (1955) i „Vuk i zvono“ (1958), predstavljali su prave književne događaje koji su označili obnovu srpske pripovetke. Bulatović je stvorio roman „Crveni petao leti prema nebu“ (1959), završivši svoju prvu značajnu književnu misiju pre nego što je napunio trideset godina. U tom kratkom vremenskom periodu, između 1955. i 1959. godine, Bulatović je postao ključna figura srpske proze, oslobodivši je od ustaljenih obrazaca.
Njegove pripovetke nose duboke emocije, a „Najveća tajna sveta“ oslikava veliku tugu epohe. Knjiga „Vuk i zvono“ ispunjena je vatrom i strastima, što ukazuje na preispitivanje i predstojeće promene u društvu. Kritičar Mihiz je primetio da je Bulatović u svojim delima uspeo da sažme složenost ljudskog iskustva, a njegov roman „Crveni petao leti prema nebu“ predstavlja vrhunac njegove prve stvaralačke faze. Ova tri dela su u srpskoj prozi značila ono što su u poeziji značili Vasko Popa i Miodrag Pavlović sa svojim prvim knjigama — preokret i inovaciju.
Bulatović je kao pisac bio posebno autentičan i originalan. Njegove prve knjige prožete su tugom i željom za ljubavlju, ali i svesnošću o svetu koji ga okružuje. Kritičari su ga često opisivali kao „inteligentnog i ozlojeđenog skitnicu“, a njegovo pisanje je bilo obilježeno ličnim traumama i ratnim iskustvima. Ovaj talentovani mladić uspeo je da obavi svoju književnu misiju pre tridesete godine, postavljajući nove standarde za pripovetku i roman.
Bećković, kritičar i pesnik, zabeležio je Bulatovićevu otvorenost prema svetu i njegovu sposobnost da se snađe u različitim jezicima i književnim tradicijama. Bulatović je govorio tečno francuski, a njegovo znanje jezika i književnosti bilo je obimno. Njegov rad i uticaj na savremenu srpsku književnost su neosporni, iako se često čuje da je Bulatović „zapostavljen“ ili „zaboravljen“ autor. Međutim, on ostaje obavezno ime u nastavnim programima srpske književnosti dvadesetog veka.
O njemu su napisane doktorske disertacije i značajne studije, a njegovo delo je predmet kritičkih ogleda mnogih istaknutih pisaca i kritičara. Bulatović je zastupljen u najvažnijim antologijama srpske književnosti, a njegovo delo je dobilo značajnu pažnju i priznanje. Njegova proza je oblikovala nove pravce u srpskom literarnom stvaralaštvu, a on sam je postao jedan od najvažnijih pisaca tog doba.
Kraj dvadesetog veka bio je težak period za srpsku kulturu, obeležen velikim traumama i lomovima. Nestali su ozbiljni časopisi i književni život, a kulturna briga i podrška knjizi su se drastično smanjili. U takvim okolnostima, Bulatović je uspeo da ostavi snažan pečat na književnu scenu, dok su tržišni interesi sve više dominirali izdavaštvom. Uticaj književne kritike gotovo je nestao, dok je Bulatović ostao jedan od retkih pisaca koji su uspeli da se odupru tim promenama.
Njegova dela su i dalje predmet proučavanja i diskusije, a Bulatovićeva proza predstavlja značajan deo srpske književnosti. Njegova sposobnost da istražuje ljudsku prirodu i složenosti života kroz svoje pisanje čini ga jednim od najvažnijih pisaca 20. veka. Miodrag Bulatović ostaje sinonim za inovaciju i promenu u srpskoj prozi, a njegovo nasleđe nastavlja da inspiriše nove generacije pisaca i čitatelja.
