Naš vrhunski aforističar, Nestorović, poznat po svojim oštrim i duhovitim komentarima o stanju u društvu, objavio je novu knjigu aforizama pod nazivom „11:52“ koja je objavljena od strane izdavačke kuće „Prometej“. Ova knjiga se bavi ključnim temama savremenog srpskog društva kao što su kriminal, korupcija, osiona vlast, namešteni izbori, i glupost glasača, često koristeći ironičan ton i sarkazam kako bi osvetlio mračne aspekte političkog života u Srbiji.
U knjizi, Nestorović jasno ukazuje na to da izbori u Srbiji nisu „praznik demokratije“, već su u suštini manipulacija koja služi interesima onih na vlasti. Izbori se predstavljaju kao trijumf moćnika, dok su pošteni građani često prevareni. Njegova sposobnost da jasno i sažeto izrazi ovu istinu, čak i onima koji su podložni propagandi, čini ga pravim majstorom satire. Uz to, Nestorović se bavi i pitanjem kako se na izborima zapravo proverava poslušnost birača, umesto njihove stvarne izborne volje.
Takođe, Nestorović kritikuje iluziju da glasači donose racionalne odluke. Njegovi aforizmi sugerišu da rezultati izbora u Srbiji često pokazuju lakovernost birača, koji su u njegovim rečima „mitska bića“ sa „telima ljudskim, a glavama telećim“. Ova metafora ukazuje na to da su glasači često vođeni impulsima i nepromišljenim odlukama. U tom smislu, Nestorović se ne ustručava da istakne da vlast ne „krade“ glasove, već ih pošteno „kupuje“, naglašavajući da su izbori često vođeni korupcijom i prevarom.
Jedan od ključnih aspekata njegove kritike predstavlja i fenomen „mrtvih glasača“. Nestorović ironično primećuje da su „najsigurniji glasovi“ oni koji dolaze od umrlih, što dodatno osvetljava apsurdnost izbornog sistema. Njegovi aforizmi ukazuju na to da mrtvi glasači predstavljaju disciplinovanu armiju koja je uvek spremna da podrži vlast, dok su živi glasači često rastrgani različitim porocima.
Knjiga takođe postavlja pitanje o samu prirodu vlasti u Srbiji – da li je to demokratija, autokratija ili stabilokratija. Nestorović daje dijagnozu koja implicira da ludilo predstavlja najčešći oblik vladavine u Srbiji. Njegova ironična opaska da se na vlast ne biraju ljudi prema političkim uverenjima, već prema medicinskim izveštajima, dodatno naglašava apsurdnost političkog sistema.
Vođa, kao figura koja tradicionalno dominira srpskom politikom, takođe je predmet Nestorovićeve kritike. On ukazuje na to da narod, uprkos lošim iskustvima, često preferira moćnog vođu umesto jakih institucija i dobrih zakona. Ova fascinacija vođama se može posmatrati kao rezultat duboko ukorenjenog podaničkog mentaliteta koji je teško prevazići. Nestorović ironično konstatuje da je naš narod sam izabrao svog „diktatora“, što dodatno oslikava kompleksnu dinamiku moći u društvu.
Na kraju, Nestorović ostavlja prostora za optimizam, ističući da ćemo se jednog dana osloboditi diktatora, ali samo kada pronađemo novog. Njegova sposobnost da kroz humor i ironiju prikazuje ozbiljne teme čini ovu knjigu ne samo relevantnom, već i izuzetno zabavnom.
Knjiga „11:52“ predstavlja značajan doprinos srpskoj književnosti i kritici društva, pozivajući čitaoce da preispitaju svoje stavove prema politici i izborima. Nestorovićev jedinstveni stil, koji kombinuje duhovitost i oštroumnost, čini ga jednim od najvažnijih glasova u savremenoj srpskoj literaturi i satiri.
