Tokom pandemije, sektor ugostiteljstva doživeo je značajne promene. Mnogi restorani i kafići su bili primorani da zatvore svoja vrata, a veliki broj radnika ostao je bez posla. Kada su se lokali ponovo otvorili, suočili su se s problemom nedostatka radne snage, što je primoralo poslodavce da ponude veće plate onima koji su ostali u tom poslu. Pored toga, troškovi rada, energenata i namirnica su znatno porasli, što je nagnalo vlasnike restorana da razmatraju nove načine poslovanja. Jedna od ovih strategija je uvođenje minimalnog iznosa koji gosti moraju potrošiti.
Jedan od zanimljivih primera dolazi iz italijanskog restorana u Salcburgu, gde je na ulazu stajala tabla sa natpisom: „Ulaz dozvoljen samo ako planirate da potrošite minimum 20 evra po osobi.“ Ova praksa može se činiti neobičnom, ali u nekim slučajevima, kao što je priča čitateljke iz regiona, postaje neophodna. Ona i njene prijateljice su se suočile s ovim pravilom, ali su, umesto da traže drugi restoran, odlučile da uđu i naruče po picu i sok. Ipak, to nije bilo dovoljno, pa su morale da naruče i dezert kako bi dostigle propisani minimum. Na kraju, njihova račun je iznosio 53 evra, što je pokazatelj kako se minimalna potrošnja može uticati na ukupne troškove.
U Hrvatskoj, ovakvi natpisi su retki, ali u luksuznim restoranima često se može čuti da konobari upozoravaju goste o minimalnoj potrošnji, koja se često kreće oko 100 evra po osobi. Ova praksa postaje sve prisutnija u restoranima sa višim cenama, gde je teško izbeći visoke troškove.
U Francuskoj, praksa automatskog zaračunavanja napojnica je uobičajena, posebno na Azurnoj obali. Mnogi restorani dodaju 15% napojnice na račun, a gostima se često preporučuje da ostave dodatne, američke napojnice. Pre dve godine, osoblje nekih restorana u Sen Tropeu napravilo je spisak lokala gde se ostavljaju najveće napojnice, što je gradska vlast okarakterisala kao „reketiranje“. Gradonačelnica Silvi Sir je istakla da napojnica treba da bude izraz zahvalnosti, a ne obaveza.
Interesantno je da neki ugostitelji preferiraju određene tipove gostiju. Jedan poznati ugostitelj sa Azurne obale je izjavio da voli britanske goste jer „troše puno“, dok je istovremeno izrazio zabrinutost da bi oni sa manjim budžetom mogli da budu „upozoreni“. On je uporedio situaciju s noćnim klubovima, gde se gosti koji naručuju skupa pića nagrađuju boljim mestom, dok oni koji se zadrže uz jeftinu piće ne dobijaju istu pažnju.
Ove promene u ugostiteljstvu ukazuju na sve veću potrebu za prilagođavanjem poslovanja novim ekonomskim okolnostima. Vlasnici restorana se suočavaju s izazovima koji dolaze s povećanjem troškova, ali i s promenom potražnje i očekivanja potrošača. Uvođenje minimalnih iznosa potrošnje može delovati kao rešenje za neke, ali takođe može dovesti do odbijanja gostiju koji su navikli na drugačiji pristup.
U zaključku, svet ugostiteljstva se menja, a pandemija je ubrzala te promene. Vlasnici restorana moraju da budu inovativni u svom pristupu kako bi privukli goste i održali profitabilnost. Minimalna potrošnja, automatske napojnice i slične prakse mogu postati norma, ali važno je da se zadrži i duh gostoprimstva, kako bi se osigurala dugotrajna lojalnost i zadovoljstvo potrošača.
