Ratko Dražević bio je čovek koji je ostavio dubok trag u životima mnogih, posebno u mom. Njegova sposobnost da nikada ne povisi ton, čak ni u teškim trenucima, bila je izvanredna. Moja plahovitost i nervoza su nestajali poput soli u vodi kada bi bio pored mene. O njegovoj mladosti i ratnim iskustvima sam slušala, ali ih nikada nisam mogla povezati s njim. Ratko je voleo prirodu, a planine su ga posebno privlačile. Kopaonik je bio mesto gde smo zajedno uživali, a njegov kraj Raška i rodbina su me uvek dočekivali s toplinom i pažnjom.
Njegova sestričina, slikarka Biljana Vilimon, često je isticala koliko sam bila oličenje onoga što je Ratko voleo kod žena. Njegova sestra Stana, zabrinuta, govorila je o njegovoj ljubavi prema meni, dok je on uvek uspevao da zadrži kontrolu nad svojim emocijama, čak i kada su se pojavljivale naznake ljubomore. Ratko je bio osoba koja je volela kada su se drugi divili meni i pružao mi je brojne prilike da se istaknem. Verovao je da sam rođena da budem zvezda i često je naglašavao moj magnetizam i harizmu.
Bio je to čovek izuzetnog samopouzdanja, čija je snaga fascinirala mnoge. Njegova hrabrost bila je legendarna, a žene su ga obožavale. Mnoge su bile spremne učiniti sve za njega, a neke su čak pokušavale da sebi oduzmu život zbog neuzvraćene ljubavi. Njegova životna priča bila je obeležena brojnim romantičnim vezama, ali on se prema svakoj od njih ponašao s poštovanjem i kavalerizmom.
Tokom Drugog svetskog rata, Ratko je bio angažovan u partizanima, posebno u Raškoj oblasti. Njegova hrabrost bila je izvanredna; pričalo se da je često dolazio u kafane i razgovarao s četnicima i žandarima bez straha. Njegove anegdote iz tog perioda ostale su urezane u sećanju mnogih.
Iako je bio ateista, Ratko je bio svestan ludila koje je vladalo tokom rata. Bio je opijen idejom pravednijeg sveta, boreći se za ono što je smatrao „svetom stvari“. Nikada nije želeo da priča o svojoj prošlosti, a tek posle misteriozne smrti Krcuna, otvorio je srce i govorio o užasima ideološkog slepila u kojem je bio zarobljen. Postao je svestan grehova koje je počinio kao partizan i razotkrio velike zablude utopije koju je nekada svesrdno podržavao.
U to vreme, bila sam mlada studentkinja koja je bila opsednuta umetnošću. Zaljubila sam se u Ratka, bivšeg partizana, koji je uspeo da se izdigne iz krvave prošlosti. Njegova biografija mi tada nije bila poznata, ali sam slušala o njegovoj ulozi u stvaranju „Avala filma“, najvećeg filmskog centra u Evropi šezdesetih godina. Svetska štampa ga je smatrala novim Samjuelom Goldvinom, a Beograd je postao mesto gde su se okupljali najveći svetski umetnici.
Tokom osam godina, „Avala“ je snimila više od stotinu inostranih filmova, a Ratko je često govorio o stvaralačkoj atmosferi koja je vladala. Ipak, političke igre su uticale na sudbinu „Avala filma“, a Srbija je optuživana zbog hegemonizma. To je rezultiralo smišljenom kampanjom koja je na kraju uništila „Avalu“ na vrhuncu njenog uspeha.
S obzirom na to da su se veliki američki filmovi snimali u Beogradu, Ratko je imao priliku da sarađuje s mnogim poznatim producentima, uključujući Raula Levija. Međutim, troškovi su rasli, a Ratko je doživeo još jedan udarac kada je Levi pokušao da uništi kopiju filma „Marko Polo“. Nažalost, Ratkova priča nije bila samo o uspehu, već i o izazovima i borbama koje su ga oblikovale.
Ratko Dražević ostaje u sećanju kao složena ličnost koja je imala dubok uticaj na mnoge, a njegova priča o ljubavi, hrabrosti i stvaralaštvu i dalje inspiriše generacije.
