U kalendaru Srpske pravoslavne crkve, 12. jun obasjan je likom jednog tihog, ali neustrašivog Božjeg čoveka – Prepodobnog Isakija Ispovednika. U vremenu kada je istina bila potiskivana, a Crkva progonjena, ovaj pustinjak s Istoka izašao je iz pustinjske tišine i ušao u istoriju – ne tražeći slavu, već pravdu. Isakije nije bio običan pustinjak. Bio je duhovni ratnik, čovek duboke vere i odlučnosti, koji nije mogao mirno da gleda kako arijanska jeres razdire telo Crkve.
Kada je car Valent, pristalica te jeresi, zatvorio pravoslavne hramove i počeo progon istinskih vernika, Isakije je sišao sa svoje usamljene staze u Carigrad, noseći sa sobom jedino oružje – istinu. Tri puta je stajao pred carem. Tri puta ga je molio da otvori crkve i vrati slobodu veri pravoslavnoj. Nije tražio ništa za sebe – samo da se Božje ime proslavi među narodom. Međutim, car je bio gluv za reči starca, oslonjen na savetnike zavedene jeresima, i odbacio je njegove molbe. Čak je naredio da se Isakije baci u jamu punu blata i trnja. Ali Bog ne ostavlja svoje. Anđeli su izbavili svetitelja i ponovo ga postavili pred cara, koji će tada čuti reči proročanstva: „Odećeš na varvare, ali nećeš odoleti. Bićeš uhvaćen i živ sažežen.“ I tako se i desilo.
Valent je izgoreo u košari sa svojim savetnikom, dok je njegova vojska stradala od ruku varvara. Istina je našla svoj put kroz vatru i pepeo. Dolaskom cara Teodosija, Pravoslavlje je ponovo steklo dostojanstvo. Car se poklonio starcu Isakiju, ne iz političkog interesa, već iz dubokog poštovanja prema Božjem čoveku čije su reči bile snažnije od mačeva i koje su nadživele imperiju. Isakije više nije želeo da ostane u prestonici, ali ga je ljubav vernih zadržala. Velmoža Saturnin podigao mu je obitelj – manastir u kojem će se Isakije do kraja života moliti, podvizavati se i činiti čudesa.
Njegov učenik, Dalmat, nastavio je njegovo delo. Po njemu će monaška zajednica dobiti ime – Dalmatska obitelj, svetionik vere u Carigradu. Prepodobni Isakije Ispovednik nije bio ni vojskovođa ni državnik, ali je bio ratnik duha, pastir naroda i prorok istine. U danima kada ga proslavljamo, podsetimo se da tišina pustinje rađa snagu koju ni imperije ne mogu da slome – snagu svetosti, istine i nepokolebljive vere.
Neka nas njegov primer podseti da nikada ne budemo tihi kada je istina u opasnosti. Jer, kao i u vreme Isakijevo, i danas svet traži one koji će govoriti istinu – sa verom, hrabro i do kraja. U vremenu kada se istina guši, a prošlost prepravlja, mitropoliti Joanikije i Metodije hrabro razotkrivaju zaboravljene činjenice, suočavajući se sa pravnim pritiscima i pokušajima cenzure. Nakon što je mitropolit Metodije upozorio na duhovnu dezorijentaciju društva, usledila je oštra reakcija premijera, koja je izazvala ogorčenje među vernicima i pokrenula istrage protiv dvojice arhijereja Srpske pravoslavne crkve.
Tokom ovog praznika, vernici se okupljaju kako bi se molili i odali poštovanje Prepodobnom Isakiju, simbolu vere i hrabrosti. Njegovo nasleđe podseća na važnost istine i duhovnog otpora u vremenima nepravde i zavođenja. Iz tih trenutaka, kao i iz Isakijevog života, dolazi inspiracija za svakog vernika da se bori za ono što je ispravno, bez obzira na prepreke koje mogu doći. U ovim turbulentnim vremenima, potrebno je više nego ikada oslanjati se na mudrost i hrabrost svetaca kao što je Isakije, koji nas uče da istina, ma koliko teško bilo, uvek pronađe svoj put.
