Sarački zanat u Srbiji suočava se sa ozbiljnim izazovima, a jedan od retkih preostalih majstora ovog zanata je 87-godišnji Vojislav Ilić iz Saraoraca kod Smedereva. Iako je potražnja za njegovim radom opala, Vojislav svakodnevno otvara vrata svoje radionice, nastavljajući da neguje tradiciju koja se polako gubi.
Vojislav je završio zanat 1953. godine, a nakon toga je otišao u Beograd u potrazi za poslom. Posle tri godine rada u kombinatu „Sport“, vratio se u rodni kraj i otvorio svoju saračku radnju. U njegovoj radionici i dalje se prave kvalitetna sedla i amove za konje, ali i razne druge stvari, od kaiša za sat do fudbalske lopte. Međutim, kako sam Vojislav ističe, posao više ne ide kao nekada. Cene kože, koja se uvozi iz Italije, postale su visoke, što dodatno otežava poslovanje.
Jedan od glavnih razloga opadanja potražnje za saračkim proizvodima je mehanizacija u poljoprivredi. Nekada su svaka kuća u Saraorcima imala konje, ali danas to više nije slučaj. Samo jedna porodica u selu još uvek drži konje. Vojislav naglašava da su ljudi pre radili u poljoprivredi koristeći konje, volove i krave, dok se danas sve više oslanjaju na mehanizaciju. „Nisam video koliko godina da neko nosi motiku na leđima i da ide da kopa,“ kaže Vojislav, ukazujući na promene u načinu rada i života u selu.
Uz sve to, Vojislav ima podršku svoje supruge Leposave. Oni su u braku više od 60 godina, zajedno su odgajali decu, unuke i praunuke. Leposava se seća kako su zajedno radili i kako je i ona doprinosila, pomažući mu pored svih kućnih obaveza. „Morali smo da se slažemo i razumemo,“ dodaje ona, naglašavajući važnost zajedništva u njihovom životu.
Vojislav je svestan da mu zanat izumire i da nema ko da ga zameni. On izražava želju da nauči nekoga da se bavi ovim zanatom, ali se plaši da će to biti teško, jer mladi ljudi sve više beže od tradicionalnih zanata u potrazi za bržim i lakšim poslovima. „Uzeo bih jedno dete, voleo bih da ga naučim na zanat,“ kaže Vojislav, nadajući se da će pronaći nekoga ko će biti zainteresovan za ovu veštinu.
Iako su plate u državnim sektorima povećane za 20 procenata, zanatski poslovi poput Vojislavovog i dalje su na margini. Mnogi mladi ljudi teže sigurnim i stabilnim poslovima, dok zanati gube na popularnosti. Vojislav se nada da će se situacija promeniti i da će mladi ljudi prepoznati vrednost tradicije i zanata.
Pored svih izazova s kojima se suočava, Vojislav planira da nastavi sa radom u svojoj radionici. On veruje da rad produžava njegov vek, a i vek njegovog zanata. Obećava da će pozvati sve zainteresovane na proslavu svog 90. rođendana, što dodatno pokazuje njegovu strast prema onome što radi.
U svetu gde se tradicija sve više gubi, priča o Vojislavu Iliću i njegovom zanatu postaje simbol otpora prema modernizaciji i mehanizaciji. Njegova predanost i ljubav prema radu predstavljaju svetlu tačku u vremenu kada je teško pronaći prave zanatlije. Sarački zanat, kao i mnogi drugi tradicionalni obrti, može izumreti ukoliko ne budemo radili na očuvanju i prenošenju tih veština na mlađe generacije. Vojislav Ilić je jedan od poslednjih čuvara ovog zanata, a njegova priča podseća nas na značaj očuvanja tradicije i veština koje su oblikovale našu kulturu.
