Na ulicama se osećala energija koja je podsećala na bes i nadu, kao da je vreme stalo, a događaji iz 1968. godine ostavili neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti. Mnoge generacije su odrasle na pričama o studentskoj pobuni, koja je zahvatila Beograd, i kako je gomila ljudi, okupljena oko ideje slobode, postala simbol otpora. Prilikom dolaska Josipa Broza Tita iz inostranstva, gomila se okupljala, ne gledajući na posledice, već u nadi da će biti viđena i čujna. Svaka priča o tom vremenu nosila je težinu ličnih iskustava i emocija, a svi su verovali da su njihovi glasovi dopirali do vođe.
U tom periodu, studenti su se okupljali u Studentskom gradu, preplavljujući ulice, dok su se suočavali sa snažnom i nemilosrdnom policijom. Iako su se činili nemoćnima, Tito je morao da prizna njihovo pravo na protest, izjavljujući da su „studenti u pravu“. Ova rečenica je pružila utehu i nadu okupljenima, pružajući im osećaj da su na pravom putu. U tom trenutku, ideja o demokratiji na Zapadu postala je svetionik nade za mnoge, koji su verovali da će se i njihova zemlja kretati ka slobodi.
Sećanja na to vreme su i dalje živa, a iskustva iz Berlina iz 1973. godine dodatno su obogatila ovu sliku. Autor opisuje svoj prvi susret sa Zapadnim Berlinom, koji je bio izlog svega što Zapad može da ponudi. Red i disciplina su ga očarali, dok je u istočnom Berlinu primetio suprotnosti – haos i neurednost među mladima, koji su se ponašali na načine koji su bili nezamislivi u njegovoj domovini. Ova poseta je postavila pitanje o tome kako su se vrednosti i moralne norme menjale, i kako je percepcija reda i discipline evoluirala.
U središtu ove priče nalazi se i fenomen zavisnosti od droga, koji je postao sve prisutniji. Knjiga „Wir Kinder vom Bahnhof Zoo“ je otkrila mračnu stranu života mladih u Berlinu, pokazavši kako je droga postala svakodnevnica za mnoge. Priče o devojkama i momcima koji su se borili sa zavisnošću, često su završavale tragično, ostavljajući za sobom poruke o gubitku i patnji. Ove priče su se prenosile kroz novinske članke i filmove, ali su često ostavljale utisak da društvo nije bilo spremno da se suoči sa istinom.
U tom kontekstu, naši gastarbajteri, koji su se vraćali iz Nemačke, pričali su o ovim mladima s prezirom. Njihove priče o nemoralu, drogama i besmislenom životu su bile ispunjene strahom i osudom. Ovaj fenomen je odražavao strah od nepoznatog i želju da se zaštite sopstvene vrednosti. Međutim, istovremeno su se suočavali sa sopstvenim demonima, ne želeći da prihvate realnost koju su njihovi sunarodnici doživljavali.
Dok su se događaji odvijali, percepcija reda i haosa se menja, a gubitak vrednosti i moralnih normi postaje sve jasniji. U tom svetu, gde se čini da su granice između dobra i zla zamagljene, postavlja se pitanje kako će buduće generacije oblikovati svoje identitete i vrednosti. Da li će se sećanja na studentske pobune pretvoriti u inspiraciju za nove borbe za pravdu i slobodu, ili će pasti u zaborav, prepuštajući mesto apatiji i beznađu?
Kao što se vidi, ova priča o studentskoj pobuni iz 1968. godine nije samo istorijski događaj, već i snažan simbol borbe za identitet, pravdu i ljudska prava. Naša prošlost oblikuje našu sadašnjost, a sećanja na te događaje ostaju sa nama, podstičući nas da razmišljamo o tome šta znači biti slobodan u svetu koji se stalno menja.
