Enes Halilović, jedan od najznačajnijih savremenih pesnika i pisaca, u svom novom romanu „Bekos“ istražuje temu nade i ljudske sudbine kroz prizmu savremenih društvenih problema. Ovaj roman, koji je nastajao šest godina, predstavlja svedočanstvo o vremenu u kojem živimo, osvetljavajući mračne strane ljudske prirode i društva. Halilović u knjizi ukazuje na to koliko je čovek spreman da učini u ime koristi, prikazujući situacije poput ubistava, krađa i drugih moralno spornim dela.
U razgovoru o romanu, Halilović ističe da je „Bekos“ prvenstveno knjiga o deci, o onima koja su odgajana bez roditeljske pažnje ili su bila prepuštena na brigu rodbini. Pisac želi da čitaoci prepoznaju likove kao decu koja od nas očekuju pažnju i podršku. Detinjstvo, kako kaže, predstavlja ključni deo svakog ljudskog bića i oblikuje nas tokom celog života.
Narativ romana započinje humorističnim tonom, ali se brzo prebacuje u mračnije sfere, ukazujući na nemoral i haos koji vlada na Balkanu. Halilović naglašava potrebu za redom i zakonom kako bi se društvo vratilo osnovnim vrednostima. Njegov roman nije samo lokalna priča, već svedoči o širokim društvenim fenomenima kao što su migracije i raseljavanje stanovništva, koji su postali svakodnevica u ovom delu sveta.
U romanu se oslikava i odnos prema porodici, što Halilović definiše kao ključni faktor u formiranju identiteta budućih generacija. On postavlja pitanje kako ćemo naučiti našu decu da budu slobodni ili neslobodni ljudi. Kroz lik Amela, pisac oslikava borbu pojedinca da pronađe svoj put i identitet u svetu koji ga često gura u laži i obmane.
U „Bekosu“ se pojavljuje i nekoliko pozitivnih likova, među kojima je Derdemez, stvarna osoba ubijena zbog sitnih finansijskih razloga. Halilović koristi ovaj i slične primere da ilustruje kako društvo često zanemaruje istinsku vrednost života i ljudske sudbine. Pored Derdemeza, roman pominje i Milicu Kočović, staricu koja je ubijena dok je čuvala stoku, čime dodatno naglašava besmisao nasilja.
Reč „bekos“, koja nosi naziv romana, ima svoje korene u antičkoj kulturi i prema Halilovićevim rečima, označava iskonsku reč koju izgovaraju deca. Ova reč simbolizuje osnovne ljudske vrednosti i povezanost sa prošlošću, ali i poruke koje se prenose s kolena na koleno.
Halilović se ne plaši da istraži tamne strane ljudske prirode, ali istovremeno ukazuje na složenost ljudskog karaktera. On smatra da je teško klasifikovati ljude kao dobre ili loše, jer svako ima svoju priču i razloge za svoje postupke. U njegovim očima, čak i negativci, poput Lemeza, imaju svoju ljudsku stranu i traže pažnju i ljubav.
Pored toga, roman se bavi i mentalitetom i običajima koji često oblikuju ponašanje ljudi na Balkanu. Halilović tvrdi da je neznanje i sujeverje snažno oružje koje vodi do mnogih tragedija. Njegova umetnost ima za cilj da svedoči o vremenu u kojem živimo i da inspiriše čitaoce da razmišljaju o društvenim problemima.
Na kraju, pisac se bavi pitanjem sudbine i odgovornosti, ukazujući na to da nijedan pojedinac ne može pobeći od svog identiteta i prošlosti. Čak i kada se čini da postoji mogućnost bekstva, pojedinac nosi sa sobom sve ono što ga definiše. Halilović, kroz svoje likove i priče, nastoji da prenese poruku da je svaka sudbina isprepletena s onim što je bilo pre nje i da se kroz književnost može istraživati i razumeti složenost ljudskih života.
