Pre 31 godinu, u zimskom periodu na Tibetu, kada su sve komercijalne ekspedicije bile završene, dvojica srpskih alpinista, Slobodan Gejo i Safet Mavrić – Ćako, ostvarili su neverovatan poduhvat. Bez dodatnog kiseonika, skupocenih alpinističkih odela i šerpasa, popeli su se na 8.201 metar visok Čo Oju, šesti najviši planinski vrh na svetu. Ovaj uspeh, koji su postigli 1994. godine, bio je kruna njihovih snova i povratak iz te avanture označio je i njihov ulazak u legendu planinarenja.
Slobodan Gejo, prekaljeni alpinista iz Niša, opisuje kako su se on i Mavrić odlučili na ovaj izazov. „Nas dvojica smo sa po 2.000 dolara u džepu kupili avionske karte i odleteli u Katmandu, gde smo pokrili troškove kako bismo došli do Himalaja“, seća se Gejo. Izbor je pao na Čo Oju, čije ime na tibetanskom znači „Tirkizna boginja“. Njihova želja bila je da se suoče sa planinom bez ikakvih dodataka, što je za tadašnje alpiniste bilo nezamislivo.
Uspon na Čo Oju izveo je Gejo i Mavrić alpskim stilom, što podrazumeva nošenje sve opreme sa sobom. „Nismo imali novca da platimo sve takse i ispoštujemo regulative koje su nametnule komercijalne kompanije“, objašnjava Gejo. Njihovi planovi uključivali su izazove koji su se činili gotovo nemogućim, ali su njihova odlučnost i strast prema planinarenju prevazišli sve prepreke. „Hteli smo da to uradimo sami, noseći sve što imamo od logora do logora“, dodaje Gejo.
Aklimatizacija je bila ključni deo priprema za uspon. Njihov „ubitačni treking“ trajao je 12 dana, tokom kojeg su putovali od Jirija do Nangpai La, graničnog prevoja između Nepala i Tibeta. Tokom tog putovanja, improvizovali su kako bi preživeli, jer nisu imali dovoljno opreme za standardne aklimatizacione procedure. „Mi nismo hteli savremenim helio prevozom da stignemo do pod samu planinu“, navodi Gejo, ističući koliko je bilo važno preći put koji je bio pun izazova, ali i lepote.
Kada su se konačno suočili sa Čo Oju, Gejo i Mavrić su se popeli pod okriljem noći, dodirnuvši svoj san. Bez dodatnog kiseonika i šerpasa, povratak sa ovog uspona bio je ispunjen osećajem postignuća i slobode. „Osećali smo se kao da smo dotakli snove i živeli najneverovatniji solo uspon“, seća se Gejo.
Gejo je fotografisao ovaj poduhvat koristeći analogni fotoaparat „yasica“, što dodatno naglašava izazove sa kojima su se suočavali tokom uspona. Njegove slike sa uspona, snimljene na „Kodakovom“ filmu, predstavljaju dragocene uspomene na avanturu koja nije bila samo fizička, već i emocionalna.
Osim svojih alpinističkih dostignuća, Gejo je poznat i kao otac Staše Gejo, šampionke u sportskom penjanju koja je postigla brojne uspehe na međunarodnoj sceni. Njegova karijera obuhvata i učešće na ekspedicijama u Andima i Himalajima, a svoja iskustva je podelio u knjizi „I smrtno i večno“.
Nažalost, njegov partner iz avanture, Safet Mavrić Ćako, preminuo je 1997. godine tokom uspona na Hajlu. U njegovu čast, svake godine se održava memorijalni planinarski uspon na ovu planinu. Sećanje na Ćaku ostaje živo među planinarima i ljubiteljima prirode, koji se dive hrabrosti i odlučnosti dvojice alpinista koji su se suočili s izazovima koje je pružila Tirkizna boginja.
