Nevenka Dobrić, čija je tragedija postala simbol stradanja Srba tokom hrvatske vojne akcije „Oluja“, izražava svoju bol i borbu za pravdu na centralnom komemorativnom skupu u Mrkonjić Gradu. Njena priča je priča o gubitku, bolu i neumornom traženju pravde za njenog sina Sinišu, koji je ubijen kada je imao samo 12 godina, dok je pokušavao da pobegne iz Krajine. Dobrić je istakla da će se boriti da se sećanje na stradale ne zaboravi, sve dok bude živa.
Na skupu, koji je održan povodom Dana sećanja na stradale u „Oluji“, Dobrić je izrazila zahvalnost političkom vrhu Srbije i Republike Srpske za njihovu podršku i napore da 4. avgust postane datum od značaja, a ne samo običan dan u kalendaru. Njena priča seže u 1995. godinu, kada je njen sin Siniša, zajedno sa svojim dedom Petrom, bio u traktoru dok su pokušavali da pobegnu od rata. Nažalost, na manje od 10 kilometara od svog doma, njihova kolona je napadnuta od strane hrvatske vojske, što je imalo tragične posledice.
Dobrić se prisetila trenutka kada je hrvatska vojska otvorila vatru na njih, ubivši njenog sina i svekra. U tom trenutku, traktor je skrenuo sa puta, dok je ona bila zarobljena ispod prevrnute prikolice. Prikazala je potpunu nemoć i bol koji su prošli oni koji su gledali kako se njihovi najbliži gube. Čak i kada su molili za pomoć, reakcija hrvatske vojske je bila surova; dok su nju pustili, njen otac je uhapšen.
Ova tragedija je ostavila dubok trag na Nevenku Dobrić, koja se i dalje bori za pravdu već punih 30 godina. U svom govoru, rekla je da se obratila svim relevantnim institucijama, uključujući hrvatske sudove, tražeći da njen sin dobije status civilne žrtve rata. I pored svih svojih napora, pravda još uvek nije zadovoljena, a ona se suočava sa otvorenim ranama koje nikada neće zacijeliti.
Na komemoraciji je istakla kako je napisala pesmu koja se nalazi na spomeniku njenog sina, izražavajući bol i gubitak koji oseća. Stihovi pesme govore o teškoj sudbini i besmislenosti rata, naglašavajući da Siniša nije kriv za ono što se dogodilo.
Tokom „Oluje“, koja je započela 4. avgusta 1995. godine, stradalo je ili nestalo više od 1.900 osoba, dok je više od 220.000 Srba proterano iz svojih domova. Ova vojna akcija ostavila je duboke ožiljke u srpskom narodu, a sjećanja na te događaje su još uvek bolna i sveža. Dobrić je podsetila sve prisutne da su to bile stvarne žrtve, a ne samo statistike, i da je važno da se sećamo njihovih imena i priča.
Na kraju svog emotivnog obraćanja, Nevenka Dobrić je ponovo postavila pitanje koje je muči godinama: „Ako moj Siniša nije civilna žrtva rata, ko su onda srpske civilne žrtve rata u Hrvatskoj?“ Ova retorička pitanja osvetljavaju duboku nepravdu koju oseća, kao i potrebu da se priče žrtava čuju i priznaju.
Ova komemoracija i priča Nevenke Dobrić služe kao podsećanje na važnost sećanja na stradale i potrebu za pravdom, kako bismo sprečili ponavljanje sličnih tragedija u budućnosti.
