U jednoj vojvođanskoj varoši 1995. godine dogodio se neobičan incident koji je uzburkao duhove među meštanima i postao glavna tema razgovora. Upravnik groblja, Pera, bio je u šoku kada je otkrio obijena vrata kapele, a pravi šok usledio je kada je shvatio da je telo pokojnika, koje je lično smestio dan ranije, nestalo. Tog martovskog dana, rodbina je trebala tačno u podne da preuzme telo i obavi sahranu.
Pera je bio u potpunoj panici, jer se u svojoj dvodecenijskoj karijeri nikada nije suočio sa sličnom situacijom. Odmah je obavestio direktora komunalnog preduzeća, koji mu je savetovao da slučaj prijavi policiji. Upravnik je pokušavao da objasni da je telo uredno dopremljeno vozilom privatnog pogrebnika i da je sve bilo u najboljem redu.
„Sahrana je bila zakazana za naredni dan. Tačno u 15 sati sam zaključao kapelu i otišao kući,“ žalio se Pera. Ipak, ubrzo se saznalo šta se zapravo dogodilo. Rodbina pokojnika se vratila na groblje nedugo nakon što je upravnik otišao. Kako nisu mogli da uđu u zaključanu kapelu, pokušali su da pronađu nekog od zaposlenih. U tom trenutku naišli su na pogrebnu povorku i od jednog grobara zatražili ključ.
„Kapela je bila zaključana. Otišli su na groblje da potraže nekog od radnika da im otvori. Kada su videli povorku koja je ispraćala jednog smrtnika, od grobara su tražili ključeve kapele. On ih je uputio na ‘odgovorno lice’, ali se njima žurilo jer su kupili novu grobnicu u centru varoši i nisu ga poslušali. Komadom mermera iz dvorišta kamenoresca, koji se nalazi tik pored kapele, razbili su staklo na vratima i odneli pokojnika,“ ispričao je prosjak koji se našao na groblju.
Vest o ovom događaju brzo se proširila i osvanula u novinama, izazivajući nevericu i brojne komentare. U zvaničnom saopštenju komunalnog preduzeća navedeno je da je rodbina samoinicijativno provalila u kapelu i bez dozvole odnela telo. Nakon sahrane i zadušnog ručka, članovi porodice završili su u policiji, gde su pokušali da objasne svoju stranu priče.
„Grobarima koji su kopali raku sam rekao da ću dedino telo preneti na novo groblje u centru varoši. Mislio sam da je to dovoljno i da mi ne treba posebno odobrenje. Valjda mogu svog dedu da sahranim tamo gde ja hoću! Ceo slučaj su naduvale novine. Vozač preduzeća za pogrebne usluge mi ništa nije rekao, a nisam znao da je on konkurent javnom komunalnom. Zbog njihovog rivalstva stradaju ožalošćeni ni krivi, ni dužni,“ rekao je unuk.
Slučaj je dobio i epilog pred sudom, gde su predstavnici privatnih pogrebnih usluga tvrdili da nije bilo nikakve krađe, već da je reč o preuveličanoj priči. „Komunalno preduzeće pošto-poto hoće monopol. Nigde ne piše da pokojnik mora da se sahrani u njihovoj režiji,“ pravdali su se privatnici.
Ovaj neobičan događaj ostao je upamćen kao jedan od bizarnijih incidenata u lokalnoj zajednici, u kojem su se isprepletali nesporazumi, loša komunikacija i rivalitet među pogrebnim službama. U međuvremenu, meštani su nastavili da pričaju o ovom incidentu, koji je, iako tragičan, postao deo lokalne legende.
Na kraju, postavlja se pitanje kakve posledice ovakvi događaji ostavljaju na zajednicu, te koliko je važno imati jasno definisane procedure u situacijama koje se tiču smrti i sahrane. Ovaj incident je pokazao koliko nesporazumi mogu dovesti do nepredviđenih posledica i koliko je važno poštovati procedure i prava svih učesnika u ovakvim situacijama.
