Zoran Gavrić bio je običan policajac koji je postao heroj nakon što je preživeo strašne povrede tokom rata na Kosovu. U aprilu 1999. godine, dok je služio u posebnoj jedinici policije, Gavrić je bio na prvoj liniji fronta kada je bio izrešetan sa više od dvadeset metaka iz kalašnjikova. Njegova priča o preživljavanju i borbi za život postala je inspiracija mnogima.
Gavrić je započeo svoju karijeru u MUP-u nakon što je završio Školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Kada je počeo sukob na Kosovu, nije oklevao da se priključi svojoj jedinici, koja je bila posvećena očuvanju reda i bezbednosti. „Nismo se štedeli. Shvatili smo da treba tom narodu pomoći“, seća se Gavrić. Njegov entuzijazam bio je očigledan, a njegova jedinica bila je među prvima na terenu.
Na dan kada je doživeo povrede, Gavrić je bio komandir odeljenja koje je radilo na čišćenju terena. Tokom jedne akcije, upali su u zasjedu. „Ispalio je ceo šaržer u mene. To je kao u filmovima, ne osećaš bol“, priseća se Gavrić. Njegova hrabrost nije ga napustila ni u tom trenutku, jer je uspeo da ostane svestan i da čak daje instrukcije svojim kolegama kako da ga izvuku.
U trenutku kada je ležao na zemlji, neprijatelj mu se približio da ga „overi“ dodatnim metcima. Gavrić je uspeo da ga gleda u oči dok ga je pucao, a na kraju je neprijatelj, zapanjen njegovom izdržljivošću, pobegao. „Sve na meni je bilo izbušeno, ali glava i srce su ostali netaknuti“, govori Gavrić. Njegovi kolege su ga izvukle iz zasede nakon 45 minuta, a u bolnici u Kosovskoj Mitrovici dočekalo ga je osoblje koje je odmah shvatilo ozbiljnost njegovih povreda.
Tokom dvanaestočasovne operacije, lekari su iz Gavrića izvukli 28 metaka kalibra 7,62 milimetara. Njegovo stanje bilo je kritično, i dva dana je bio u komi. Kada se probudio, očekivao je da se nalazi u raju, ali je zapravo video doktorku Evu, koja je bila sa njim tokom njegovih najtežih trenutaka. „Pomislio sam da sam stigao na nebo“, seća se Gavrić. Doktorka Eva je bila ključna u njegovom oporavku, a njena briga za njega ostavila je dubok utisak.
Nakon toga, Gavrić je prebačen u Niš, a potom na Vojno-medicinsku akademiju. Tokom meseci oporavka, prolazio je kroz brojne operacije, izgubivši više od 35 kilograma. Njegov put ka oporavku bio je dug i težak. „Bolnica je postala moja druga kuća“, kaže on, govoreći o operacijama koje su se nizale jedna za drugom.
Nažalost, Gavrić je nakon povreda ostao nepokretan dve i po godine. Njegove noge su bile izrešete, a ruke su nosile ožiljke podsećajući ga na proživljene traume. Iako se sada može kretati uz pomoć štake, nosi teret fizičkih i psihičkih rana. „Kada odem na more, sramota me je da se skinem“, priznaje. Njegova borba nije bila samo fizička, već i mentalna, jer se suočio sa gubitkom identiteta i sposobnosti.
I pored svega što je prošao, Gavrić ostaje posvećen svojoj zemlji. „Ponovo bih stao pred kalašnjikov da zaštitim svaku nedužnu glavu“, poručuje ovaj srpski heroj. Njegova priča o hrabrosti i preživljavanju inspiriše mnoge, a njegov duh i dalje gori uprkos svim preprekama koje je prešao. Gavrić je simbol otpora i snage, podsećajući nas na važnost hrabrosti i ljubavi prema domovini.
