U poslednjih nekoliko godina, pitanje korišćenja mobilnih telefona u školama postalo je veoma aktuelno u Srbiji, dok su mnoge evropske zemlje kao što su Italija, Francuska, Holandija i Velika Britanija već zabranile upotrebu ovih uređaja u učionicama. U Srbiji, odluka o tome da li će mobilni telefoni biti zabranjeni prepuštena je pojedinačnim školama, što izaziva različite pristupe i rešenja.
Jedan od inovativnih predloga dolazi od profesora matematike iz Smedereva, Andreja Pavlovića, koji je nedavno prepoznat kao jedan od 50 najboljih nastavnika na svetu. Pavlović ističe da je organizacija korišćenja telefona postala ključno pitanje, posebno za učenike osmog razreda. On naglašava važnost koncentracije tokom nastave i ističe da je odgovornost učenika prema svom radu osnovni faktor koji utiče na njihovo znanje i veštine.
Da bi se rešio problem korišćenja mobilnih telefona, Pavlović je predložio praktično rešenje – platnene džepove sa zujalicom, koja košta svega 10 dinara. Ovaj koncept podrazumeva da svaki učenik na ulazu u školu odloži svoj telefon u džepčić sa zujalicom. Iako je telefon fizički prisutan, učenici ne mogu da ga koriste tokom nastave. Pavlović veruje da bi ovakav sistem značajno olakšao proces, iako priznao da će prvih nekoliko dana ili nedelja biti izazovno za učenike.
On se suočava sa problemom trenutnog rešenja gde učenici predaju telefone na ulazu. Kako navodi, njegova škola ima 1.300 učenika, a u jednoj smeni 650, što otežava organizaciju prikupljanja telefona. On predlaže da se koristi sistem sa zujalicama, gde učenici jednostavno skinu zujalicu prilikom izlaska iz škole.
Pavlović objašnjava da predloženi sistem funkcioniše jednostavno i da bi mogao da reši problem korišćenja mobilnih telefona tokom nastave. On smatra da su kreativna rešenja već dostupna, ali se postavlja pitanje spremnosti da se ona primene. Takođe, napominje da bi bilo korisno da psiholozi procene koliko je ovakav pristup pedagoški svrsishodan.
Ova tema otvara široku diskusiju o odgovornosti učenika i ulozi tehnologije u obrazovanju. Dok neki smatraju da su mobilni telefoni neophodni alat za učenike, drugi veruju da odvlače pažnju i ometaju proces učenja. Profesor Pavlović se snažno zalaže za promenu svesti među učenicima, naglašavajući da pet ili šest sati bez telefona ne može biti prevelik teret.
U svetlu ovih rasprava, mnoge škole u Srbiji i dalje tragaju za rešenjima koja bi omogućila balans između korišćenja tehnologije i očuvanja koncentracije učenika tokom nastave. Kako se situacija razvija, zanimljivo je pratiti kako će se različiti pristupi suočiti sa izazovima savremene nastave i kako će se tehnologija integrisati u obrazovni sistem.
U zaključku, pitanje korišćenja mobilnih telefona u školama ostaje kompleksno i višeslojno, a rešenja koja se predlažu, poput Pavlovićevog, mogu doprineti unapređenju nastavnog procesa. U nastavku, škole će morati da donesu odluke koje će imati dugoročne posledice po obrazovni sistem i razvoj učenika. U ovom kontekstu, važno je da se kako učenici, tako i nastavnici, prilagode novim izazovima i pronađu načine za efikasnu upotrebu tehnologije u učenju.
