Uoči prve reprize predstave „Dnevnik Ane Frank“, koja je premijerno izvedena na Večernjoj sceni Pozorišta lutaka „Pinokio“, razgovarali smo sa glumicom Brankicom Sebastijanović. Ova predstava, u režiji Stevana Bodrože, donosi tragičnu priču o maloj jevrejskoj devojčici Ani Frank, koja je skrivala na amsterdamskom tavanu tokom Drugog svetskog rata. Brankica tumači Anu i istovremeno igra sa lutkama koje su rađene po njenom liku, čime je izazov dodatno pojačan.
Brankica je otkrila da je njen prelazak u lutkarsko pozorište bio spontana odluka. Pre dve godine je radila na predstavi „Snežana i sedam patuljaka“ u istom teatru i osetila se dobro u spoju dramskog i lutkarskog pozorišta. Iako je dramski glumac u lutkarskoj predstavi često u drugom planu, ona se nije bojala izazova. „U ‘Pinokiju’ imam divne kolege i stvarno se osećam udobno“, kaže Brankica.
U razgovoru je naglasila da je rad u lutkarskom pozorištu veoma različit od klasičnog dramskog pozorišta. „Treba vremena da se uhvati mehanizam. Umesto da gradiš kontakt s publikom, moraš da prebacuješ svoja sredstva na lutku“, objašnjava. Brankica je priznala da se na početku mučila s tim, ali da je uz trud naučila kako da „umiri“ lutku i da je oživi.
Iako na Fakultetu dramskih umetnosti ne postoji poseban smer za lutkarstvo, Brankica smatra da su časovi scenskog pokreta bili korisni za razvoj motoričkih sposobnosti. „Sve se uči u hodu, u radu na predstavi“, priznaje. Takođe, ističe važnost konsultacija sa starijim kolegama koji su prošli kroz slične izazove.
Brankica se suočava s izazovima svoje uloge, naročito zbog odgovornosti koju nosi tumačeći lik Ane Frank. „Sve smo to osećali u ekipi. Radili smo s punom koncentracijom. Nijednu reč iz Aninog dnevnika nismo promenili“, napominje. Oseća veliku odgovornost jer je Ana Frank „čudesna i nesvakidašnja devojčica“ koja je, uprkos teškim okolnostima, sačuvala svoju snagu.
Na pitanje o njenom ličnom iskustvu, Brankica je otkrila da se ne seća mnogo iz svog detinjstva u Sarajevu, ali da je odrasla s pričama svojih roditelja o ratu. „Oni su se trudili da mene i brata sačuvaju od svega“, kaže. Nedavno je imala priliku da poseti Sarajevo i poveže se sa svojim korenima, iako je odatle izbegla sa samo dve godine.
Brankica je završila Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, gde je imala posebnog profesora, Vladu Jevtovića, koji je podsticao autorefleksiju i autentičnost kod svojih studenata. „Trudio se da razvijamo ono što posedujemo“, seća se ona, naglašavajući da je to oblikovalo njen pristup glumi.
Kroz svoju karijeru, Brankica je tumačila različite likove, često jake i kompleksne žene. Iako je u početku igrala uloge koje su se razlikovale od trenutnog angažmana u lutkarskom pozorištu, ona je otvorena za promene. „Ako osetim potrebu da promenim put, ne obavezujem se da ostajem tu gde sam“, priznaje.
Na kraju, Brankica se osvrnula na vrednosti koje ceni, kako u profesionalnom tako i u privatnom životu. „Verujem da je važno ostati častan i dostojanstven u ovom poslu“, zaključuje. Ova glumica, koja se trenutno suočava s izazovima lutkarskog pozorišta, ostaje posvećena svojoj umetnosti i otvorena za nove mogućnosti.
