Priča o navodnom „Sarajevskom safariju“ izaziva veliku pažnju, posebno u svetlu izveštavanja o ratnim zločinima tokom 90-ih godina. Prema informacijama nemačkog novinara Majkla Martensa, ova priča se oslanja na sumnjive izvore i do danas nije podignuta optužnica zbog nedostatka pravno prihvatljivih dokaza. Martens u svom tekstu objavljenom u „Frankfurter algemajne cajtung“ postavlja pitanje o verodostojnosti ovih tvrdnji.
Martens ističe da se priča o „Sarajevskom safariju“ oslanja na tri ključna izvora: film „Sarajevo Safari“ slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča, knjigu „I cecchini del weekend“ italijanskog autora Ecija Gavacenija i knjigu „Plati i pucaj“ hrvatskog novinara Domagoja Margetića. Međutim, prema Martensu, nijedno od ovih dela ne može da izdrži kritičku proveru. On navodi da nakon gledanja filma ili čitanja ovih knjiga, gledalac ili čitalac ne može steći jasno razumevanje o temi.
Martens dalje objašnjava da su skandali oko bogatih lovaca na ljude samo nagovešteni, ali nedovoljno potkrepljeni. Kada je Zupaničev film prikazan u Sarajevu, tadašnja gradonačelnica je podnela tužbu zbog navodnih zločina, ali je skoro četiri godine kasnije optužnica još uvek izostala, što ukazuje na nedostatak dokaza. Glavni izvor informacija u dokumentarcu je anonimna osoba koja tvrdi da je radila za američku agenciju u Ljubljani i da je bila svedok stranih snajperista u Bosni.
Martens dodaje da su neki snimci i priče autentični, ali ne dokazuju umešanost stranih snajperista. Manipulativna montaža insinuira ovu umešanost bez čvrstih dokaza. Anonimni izvor tvrdi da su ga „Srbi upozorili“ da ne govori o onome što je video, što postavlja dodatna pitanja o njegovim tvrdnjama.
Jedan od drugih izvora navedenih u filmu je bivši bosanski obaveštajni oficir Edin Subašić, koji navodi da je zarobljeni srpski vojnik prijavio prisustvo Italijana koji su navodno plaćali za ubistva. Međutim, Martens postavlja pitanje o verodostojnosti ovog svedočenja, ističući da su mnogi od navodnih svedoka ili anonimni ili mrtvi.
Martens takođe kritikuje Gavacenijevu knjigu zbog brojnih netačnih informacija i neproverenih tvrdnji. On citira Tim Džudu, britanskog novinara, koji je potvrdio da je ideja o putovanju u Sarajevo iz inostranstva tokom rata nategnuta. Blokade puteva i zatvorenost beogradskog aerodroma otežavale su bilo kakva putovanja tokom rata, što dodatno potkopava tvrdnje o „vikend snajperistima“.
Martens ne isključuje mogućnost pojedinačnih slučajeva plaćanja strelaca iz inostranstva, ali smatra da je priča o masovnom fenomenu plaćenih ubica senzacionalistička i malo verovatna. On navodi da su mnogi novinari i humanitarni radnici na terenu bili svedoci ratne stvarnosti, ali nisu primetili ni traga takvoj organizovanoj kampanji.
U zaključku, Martens ističe da su brojni dokazi i svedočenja koja se koriste za potkrepljenje priče o „Sarajevskom safariju“ slaba i često neproverena. On kritikuje autore koji ne preduzimaju istraživanja na terenu, a umesto toga se oslanjaju na neproverene informacije. Na osnovu ovih argumenata, može se postaviti pitanje o verodostojnosti priče i njenoj mogućoj manipulaciji radi senzacionalizma.
