Na planini Seličevici, u blizini Zaplanja na jugu Srbije, pojavila se građevina koja, dok se gleda spolja, liči na pravoslavni hram. Međutim, prema zvaničnom saopštenju Parohije zaplanjske u Eparhiji niškoj, ovaj objekat nije svetinja. Crkveni odbor je upozorio vernike da ne posećuju ovu građevinu, ne pale sveće i ne daju priloge sve dok se situacija ne reši na pravni način i u skladu sa crkvenim kanonima.
U saopštenju parohije se naglašava da na Seličevici postoji objekat koji je već dugi niz godina uređivan od strane nekih ljudi, a koji je sagrađen na mestu gde je nekada stajao pravi hram, koji je skrnavljen radnjama koje nisu primerene vernicima. U saopštenju se ističe zabrinutost za necrkvene postupke i način ophođenja prema svešteniku i crkvenom odboru, koji su više puta molili vernike da obrate pažnju na ovu situaciju.
Crkveni odbor je posebno naglasio da taj objekat nije hram Pravoslavne eparhije niške. „Pojedine ikone i nalepnice su rimokatoličke, a sav prihod od priloga ne ide crkvi, već pojedincima koji se kriju iza Crkve i predstavljaju se kao crkveni ljudi. Molimo vas da ne posećujete, ne palite sveće, ne prilažete dok situacija pravno ne bude rešena“, navodi se u saopštenju. Ova poruka ima za cilj da zaštiti vernike od potencijalne prevare i duhovne zablude.
Paroh zaplanjski, sveštenik Dušan Janković, ističe da izgradnja pravoslavnog hrama nije samo pitanje gradnje, već i duhovnog događaja koji se mora sprovoditi uz blagoslov Crkve i u skladu sa utvrđenim pravilima. Na društvenim mrežama, otac Dušan je detaljno opisao procedure koje prate izgradnju svakog legitimnog hrama, počevši od dobijanja blagoslova episkopa, formiranja crkvenog odbora, osvećenja zemljišta, projektovanja hrama prema pravoslavnoj tradiciji, pa sve do konačnog osvećenja prestola i temelja.
Kao ključno obeležje izgradnje hrama, otac Dušan naglašava da je blagoslov episkopa prvi i najvažniji korak. Bez njega, nijedna aktivnost ne može započeti. Tokom gradnje, sveštenik povremeno osvećuje radove, a završetak gradnje se obeležava velikim osvećenjem hrama, kada se objekat potpuno posvećuje služenju liturgije. „Suština je jasna: crkva se ne gradi samo od kamena, već od vere naroda, ljubavi zajednice i blagoslova episkopa. Gde je blagoslov, tu je i blagodat; gde je blagodat, tu se i dom Božiji podiže“, dodaje otac Dušan.
Ova situacija otvara šire pitanje o tome kako vernici mogu da razlikuju prave crkve od objekata koji se samo predstavljaju kao svetinje. Dok parohija apeluje na oprez, stručnjaci za crkvenu praksu potvrđuju da bez kanonskog blagoslova i poštovanja pravila, svaki objekat ostaje „neživ“ u duhovnom smislu.
Na Seličevici, vernicima se savetuje da budu oprezni i da obrate pažnju na poštovanje pravila i procedure, jer to nije samo birokratski formalizam, već izraz vere i ljubavi prema Bogu i zajednici. Učenje o pravoslavlju i njegovim pravilima ključno je za očuvanje duhovnog zdravlja i integriteta vernika, koji ne bi smeli da podležu pritiscima ili obmanama koje bi mogle ugroziti njihov duhovni put.
Ova situacija takođe ukazuje na potrebu za dodatnim edukacijama među vernicima kako bi mogli da prepoznaju prave vrednosti i principe pravoslavne tradicije, čime bi se izbegle slične situacije u budućnosti. U svetlu ovih događaja, čini se da je neophodno osnažiti zajednicu i podstaći dijalog o važnosti pravoslavnog nasleđa i prakse.
