Agresija NATO na Srbiju, tadašnju SR Jugoslaviju, počela je 24. marta 1999. godine u 19:53 časova. Ova vojska je izvršila napad bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, što je predstavljalo presedan u međunarodnim odnosima. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom agresije je poginulo 1.031 pripadnika vojske i policije, dok je 5.173 ranjeno. Civili su takođe pretrpeli velike gubitke, sa oko 2.500 poginulih, među kojima je bilo 89 dece, a oko 6.000 civila je ranjeno, uključujući 2.700 dece. Nestalo je 25 osoba.
Agresija je predstavljena kao reakcija na humanitarnu krizu na Kosovu i Metohiji, dok su se događaji iz 1998. godine, kada je tzv. OVK izvela niz terorističkih napada, zaboravili. Ovi napadi su bili usmereni ne samo protiv snaga bezbednosti, već i protiv civila. Napadani su ključni infrastrukturni objekti, putevi i komunikacione tačke, a posebno su pogođeni gradovi kao što su Priština, Kuršumlija i Batajnica.
Izgovor za akciju NATO-a bili su događaji u Račku iz januara 1999. godine i neuspeh pregovora u Rambujeu. Kada je Skupština Srbije odbila plan o stranim trupama na svojoj teritoriji, NATO je započeo vazdušne udare, a naredbu je dao tadašnji generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana. Prvi udari počeli su na kasarnu u Prokuplju, gde je poginuo vojnik Boban Nedeljković, prva žrtva ove agresije.
Tokom bombardovanja, koje je trajalo 78 dana, NATO je izvodio udare sa brodova u Jadranu i iz vazduhoplovnih baza u Italiji. Agresija je bila najintenzivnija na Kosovu i Metohiji, ali su pogođeni i Beograd, Novi Sad, Niš, Leskovac i mnogi drugi gradovi. Na vrhuncu agresije, svakodnevno je učestvovalo oko 400 borbenih aviona.
Prema izvorima, tokom 11 nedelja bombardovanja, NATO je ispalio 22.000 tona projektila, uključujući 37.000 zabranjenih kasetnih bombi. Ova vojska nije priznavala gubitke tokom napada, ali su u Beogradu ostali tragovi srušenih aviona, uključujući i „nevidljivi“ F-117. Akcije NATO-a uzrokovale su razaranje velikog dela infrastrukture, uključujući škole, bolnice, medijske kuće i spomenike kulture.
Agresija je imala i teške ekološke posledice, a procenjuje se da je šteta iznosila oko 100 milijardi dolara. Oštećeno je više od 25.000 stambenih objekata, uništeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara železnice, a razoren je veliki deo elektroenergetskog kapaciteta zemlje. Tokom bombardovanja, zgrada RTS-a je pogođena, kao i ambasada Kine u Beogradu, što je izazvalo međunarodnu osudu.
Nakon dužih pregovora, 9. juna 1999. godine potpisan je Vojno-tehnički sporazum kod Kumanova, čime je okončana agresija. Potpisivanju su prethodili pritisci na tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, koji je bio suočen s ultimatumima. Nakon potpisivanja, počelo je povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.
Agresija NATO na SRJ ostavila je duboke ožiljke u društvu, a njene posledice osećaju se i danas, posebno u kontekstu političkih i etničkih tenzija na Balkanu. Unilateralno proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godine, koje su priznale zemlje učesnice u agresiji, dodatno je zakomplikovalo situaciju i produbilo podelu u regionu. Ova agresija je još uvek predmet rasprava i analize, kako u Srbiji, tako i u međunarodnoj zajednici.
